Rekonstrukcija mitralnog zaliska

Procedura mitralne rekonstrukcije je zaživela sedamdesetih godina prošlog veka zahvaljujući francuskom doktoru Alainu Carpentier-u. Vremenom se pokazalo da je ova metoda daleko superiornija u odnosu na zamenu mitralnog zaliska i postala je zlatni standard u lečenju obolelog mitralnog zaliska. Profesor Alain Carpentier je jedno od najvećih imena u svetskoj kardiohirurgiji. Bio je čest gost naše zemlje i naš veliki učitelj na čemu smo mu neizmerno zahvalni.

Rekonstrukcija mitralnog zaliska je hirurška procedura kojom se obolela mitralna valvula vraća u funkcionalno stanje bez zamene zaliska. Neizostavni deo mitralne valvuloplastike je ugradnja veštačkog prstena, koji suzi mitralno ušće i remodeluje ga, a rekonstrukciju učini trajnom. To je jedini strani material koji se ugrađuje pri ovoj proceduri.

Prednosti mitralne  rekonstrukcije su  višestruke. Bolesnici podvrgnuti mitralnoj rekonstrukciji imaju bolje operativno preživljavanje i manje postoperativnih komplikacija u odnosu na bolesnike kojima je mitralni zalistak zamenjen veštačkom protezom. Mitralna rekonstrukcija ne zahteva doživotnu upotrebu antikoagulantne terapije (Sintrom, Farini sl.), tako da je mogućnost komplikacija minimalna. Gledano na duže staze bolesnici sa mitralnom rekonstrukcijom imaju manje hemoragijskih komplikacija (krvarenje), manje tromboembolijskih komplikacija (tromboza valvule, embolije, šlog) i manju šansu infekcije zaliska u odnosu na bolesnike kojima je ugrađen veštački zalistak.

Trajnost mitralne rekonstrukcije je izuzetna, a zavisi od uzroka mitralne bolesti. Kod degenerativnih mitralnih mana koje su najčešći uzrok bolesti trajnost rekonstruktivne procedure kod 20-godišnjeg praćenja iznosi i do 98%. Ukoliko se izvede na vreme i od strane iskusnog tima mitralna rekonstrukcija obezbeđuje bolesniku potpuno izlečenje bolesti i sasvim normalan život. Upotreba antikoagulantne terapije nakon mitralne rekonstrukcije se smatra potrebnom do tri meseca nakon intervencije, pod uslovom da je srčani ritam očuvan. Iskustva naših bolesnika nakon rekonstrukcije su takva da su nastavili da se bave veoma zahtevnim zanimanjima kao na primer piloti, ronioci ili sportisti. Rađanje dece kod žena nakon rekonstrukcije je takođe normalno, bez rizika koje sa sobom nosi antikoagulantna terapija.

Od izuzetnog značaja je da bolesnici budu informisani o mogućnostima i prednostima koje nosi rekonstruktivna hirurgija mitralnog zaliska kako bi bili operisani na vreme. Jedino na vreme izvedena rekonstruktivna procedura obezbeđuje pun kvalitet života.

Rekonstrukcija aortnog zaliska

Rekonstrukcija aortnog zaliska se najviše izvodi kod popuštanja (insuficijencije) zaliska i veoma retko kod aortne stenoze. Mogućnost rekonstrukcije aortnog zaliska najviše zavisi od očuvanosti samih listića. Ako su listići tanki, mobilni, glatkih slobodnih ivica bez ili sa minimalno degenerativnih promena verovatnoća rekostruktivne hirurgije je velika uključujući i bikuspidnu aortnu valvulu. Rekostruktivna hirurgija aortnog zaliska može se podeliti na: a) procedure koje se izvode samo na zalisku i b) na procedure u sklopu hirurgije bolesne grudne aorte koja dovodi do aortne insuficijencije.

  1. Procedure na samim listićima aortne valvule izvode se zbog: postojanja defekta – perforacije listića (jatrogene, posle izlečenog infektivnog endokarditisa, posle resekcije tumora listića – papilarnog fibroelastoma) ili prolapsa listića.
  2. Degenerativne bolesti zida aorte (najčešće cistična degeneracija medije) dovode do aneurizmatskih proširenja ushodne aorte (sa ili bez zahvatanja aortnog anulusa) sa posledičnom aortnom insuficijencijom. Kod ovih bolesti u zavisnosti od stepena dilatacije aortnog anulusa izvode se operacije po Tirone David-u i Yacoub-u, gde se menja  ushodna aorta, ali rekononstruiše aortni zalistak tako da bolesnik nakon ovih procedura nema veštački zalistak i ne mora da uzima antikoagulantnu terapiju. Operacija po Tirone David-u se pokazala kao bolja opcija kod mlađih bolesnika sa urođenim bolestima vezivnog tkiva gde je zahvaćen  i aortni prsten (npr. Marfanov sindrom, Loeyts-Ditetz-ov sindrom) jer se prevenira njegovo dalje širenje i pojava ponovne aortne insuficijencije. Trajnost ovih rekonstruktivnih procedura aortnog zaliska kod 15-godišnjeg praćenja je i do 98%.

Ovakve rekonstruktivne procedure ushodne aorte i aortnog zaliska predstavljaju idealno rešenje lečenja pogotovo mlađih bolesnika. Međutim, to su tehnički i vremenski izuzetno zahtevne procedure koje mogu izvoditi samo hirurzi sa velikim iskustvom u ovoj oblasti.