Kada krv dođe u kontakt sa veštačkim zaliskom, dolazi do stvaranja tromba na zalisku. To je po život opasna komplikacija. Jedini način da se ona spreči jeste uzimanje antikoagulantne terapije. To su lekovi koji sprečavaju zgrušavanje krvi na veštačkom zalisku i omogućavaju njegovo normalno funkcionisanje. Najčešća zaštićena imena lekova iz ove grupe na domaćem tržištu su : Sintrom, Farin, Sinkum, Syncoumar, Marooumar i sl.

Bolesnici koji imaju ugrađen mehanički zalistak moraju da uzimaju antikoagulantnu terapiju do kraja života. Bolesnici sa ugrađenim biološkim zaliskom, ili sa rekonstruisanim zaliskom bi trebalo da antikoagulantnu terapiju uzimaju oko tri meseca (pod uslovom da ne postoji drugi razlog za njenu primenu kao npr. apsolutna aritmija).

Prekid primene antikoagulantne terapije može odrediti samo lekar i svaka samoinicijativa u ovom smislu je veoma rizična.

Antikoagulantna terapija mora da se uzima svakodnevno, disciplinovano, i da se o njenim efektima vodi precizna evidencija. Uzimanje prevelikih doza ovih lekova može dovesti do ozbiljnih krvarenja, dok niske doze antikoagulantnih lekova ne mogu sprečiti trombozu zaliska.

Efekti antikoagulantne terapije mere se protrombinskim vremenom, koje se najčešće izražava u INR jedinicama. Terapijska vrednost INR-a za bolesnika sa ugrađenim veštačkim zaliskom treba da se kreće između INR 2,5 i 3,5. Nakon početnog perioda navikavanja bolesnik će biti sposoban da na osnovu vrednosti INR-a sam određuje dnevnu dozu antikoagulantne terapije.

Kontrola INR-a se vrši na po ± 7 dana po otpustu iz bolnice, a potom nakon stabilizacije stanja organizma jednom do dva puta mesečno. Bolesnik treba da ima u vidu da ovi lekovi svoj pun efekat postižu tek za dva do tri dana, te da nakon povećanja ili smanjenja doze kontrolu INR-a treba vršiti tek za tri dana. Ukoliko se menja doza treba je menjati postepeno i to za ¼ do ½ tablete. Prevelike oscilacije vrednosti INR-a zahtevaju konsultaciju sa lekarom.

Bolesnik treba da vodi računa o kliničkim znacima prekomernog uzimanja antikoagulantne terapije, a to su znaci obilnog ili skrivenog krvarenja. Ukoliko dođe do pojave krvi u mokraći, crne stolice, povećanog krvarenja iz desni, krvarenja iz nosa ili ginekološkog krvarenja bolesnik mora odmah da se javi svom lekaru.

Bolesnik na antikoagulantnoj terapiji mora da o njenoj upotrebi izvesti svog zubara pre stomatološke intervencije, ili lekara u slučaju hirurških intervencija ili dijagnostičkih postupaka.

Trudnoća sa primenom antikoagulantne terapije je moguća, ali veoma rizična i zahteva planiranje i precizno vođenje. Od 6 do 12 nedelje trudnoće antikoagulantni lekovi oštećuju plod, dok u trećem trimestru mogu biti uzrok ozbiljnih krvarenja. Bolesnice na antikoagulantnoj terapiji koje žele trudnoću moraju prethodno da se konsultuju sa svojim ginekologom kako ne bi došlo do neželjenih događaja.

Neki lekovi mogu povećati dejstvo antikoagulantnih lekova (neki antibiotici, aspirin, diabinese, amiodaron, belomet, omeprol, sredstva protiv zatvora i sl.), dok drugi smanju efekat zgrušavanja krvi (fenobarbitol, tegretol, holestiramin, kontraceptivne pilule i sl). Ukoliko uzimate neki od ovih lekova morate se konsultovati sa svojim lekarom, a poželjno je da detaljno pročitate uputstvo svakog novog leka pre upotrebe.

Namirnice kao što su kupus, kelj, spanać („zeleniš“ uopšte rečeno), džigerica i morska riba smanju efekat antikoagulantne terapije na zgrušavanje krvi. Ovu hranu treba koristi ređe ili antikoagulantnu terapiju prilagoditi ovom načinu ishrane.

Antikoagulantnu terapiju je potrebno uzimati tokom nekoliko prvih meseci nakon mitralne valvuloplastike. Ukoliko je posle ovog perioda sve u redu i ako je bolesnik u normalnom – sinusnom srčanom ritmu antikoagulantna terapija treba da se prekine. Prisustvo atrijalne fibrilacija zahteva primenu antikoagulantne terapije i nakon ovog perioda. Upozoravamo bolesnike da prekid antikoagulantne terapije može prepisati samo lekar. Svaka samostalna inicijativa i prekid terapije bez konsultacije sa lekarom mogu biti jako opasni.

Aortni zalistak je trolisni zalistak koji se nalazi između leve komore i aorte. Tokom izbacivanja krvi iz srca on se otvara i propušta krv u aortu ka telesnim organima. Pre početka faze punjenja srca, aortni zalistak se zatvori i ne dozvoljava da krv iz aorte uđe u srce, tako da se levi deo srca puni isključivo iz pretkomore.

Suženje aortnog zaliska ili aortna stenoza je najčešće oboljenje ovog zaliska. Uglavnom je degenerativne prirode i javlja se sa godinama, kada dolazi do smanjenja otvora aortnog zaliska kroz koji srce izbacuje krv. Ovo dovodi do opetrećenja srca. Da bi srce moglo da pumpa istu količinu krvi, ali kroz sada sužen otvor srčani zidovi postaju deblji. To omogućava da bolesnici sa aortnom stenozom dugo vreme budu bez simptoma. Međutim, srce polako popušta i kada dođe do pojave simptoma kod aortne stenoze srce je već ozbiljno oštećeno. Prisustvo šuma na srcu i postojanje sledećih simptoma ukazuje da se najverovatnije radi o aortnoj stenozi:

1. Sinkope – iznenadni gubici svesti

2. Anginozni bol – bol kao kod angine pectoris

3. Popuštanje srca – lako zamaranje, gušenje u ležećem položaju

Kada se ovi simptomi pojave, smrt u oko 50% slučajeva nastupa za oko 2 do 3 godine, a kod simptoma popuštanja srca čak i za kraće vreme. Od izuzetnog je značaja da se aortna stenoza na vreme prepozna i leči. Time se smanjuje operativni rizik i povećava kvalitet života nakon operacije. Hirurško lečenje je jedini oblik lečenja.

Popuštanje aortnog zaliska ili aortna regurgitacija je bolest aortnog zaliska kod koje oboleli aortni zalistak ne može da se zatvori tako da se krv iz aorte vraća u srce i opterećuje ga. Ovo vremenom dovodi do proširenja i popuštanja srca. Aortna regurgitacija se bolje toleriše od aortne stenoze, ali je treba operisati pre nego dođe do oštećenja funkcije srca. Hirurško lečenje je definitivni tretman. Pored zamene zaliska, u određenom broju slučajeva je moguće popraviti oboleli aortni zalistak kod aortne regurgitacije.

Kod aortne insuficijencije dolazi do popuštanja zaliska tako da se on ne zatvara, što dovodi do vraćanja krvi unazad i opterećenja leve komore. Insuficijencija aortnog zaliska se lakše podnosi od stenoze, što ne znači da srce u međuvremenu ne propada.

Kada se javi novonastala – akutna aortna regurgitacija praćena visokom temperaturom i groznicom treba posumnjati na bakterijski endokarditis – bakterijsku infekciju zaliska. To je često urgentno stanje koje zahteva momentalnu hospitalizaciju, primenu snažnih antibiotika i hiruršku intervenciju. Novonastala – akutna aortna regurgitacija takođe može da se javi kod raslojavanja grudne aorte. Ovo je urgentno stanje koje može da prethodi pucanju grudne aorte i zahteva hitnu hiruršku intervenciju.

Kao što je već rečeno hirurški tretman je jedina terapijska mogućnost kod bolesti aortnog zaliska. Lekovi mogu samo ublažiti simptome, ali ne mogu da zaustave propadanje srca. Hirurška terapija podrazumeva zamenu ili popravku zaliska.

Zamena aortnog zaliska se može vršiti mehaničkim ili biološkim protezama. To je najčešći način hirurškog lečenja. Prednost mehaničkih proteza je dugotrajnost, dok je ozbiljni nedostatak neophodnost uzimanja antikoagulantne terapije, koja sa sobom nosi značajne neželjene efekte. Za razliku od mehaničkih zalistaka, biološki zalisci imaju manju trajnost, ali bolesnik ne mora da uzima antikoagulantnu terapiju.

Najrazumnija i najefikasnija terapijska opcija kod bolesti aortnog zaliska je njegova rekonstrukcija. Nažalost, ona je retko moguća kod aortne stenoze, i najčešće se primenjuje kod aortne regurgitacije. To je idealan terapijski pristup.

Visoko rizični bolesici sa obolelim aortnim zaliskom često imaju neprihvatljiv operativni rizik. Terapijska opcija za ove bolesnike je interventna procedura ugradnje aortnog zaliska. To je ugradnja zaliska putem posebnog sistema žica i katetera koja uglavnom ne zahteva veću hiruršku intervenciju, TAVI procedura. Mana ove procedure je visoka smrtnost i visok nivo komplikacija. Na našem Institutu urađene su dve procedure.

Aortni zalistak se tokom kontrakcije krvi široko otvori kako bi propustio krv iz srca. U periodu opuštanja srca, on se zatvara i ne dozvoljava povratak krvi nazad u levu komoru.

Bolesnik preko 65 godina starosti, zbog povećane verovatnoće nastanka komplikacija antikoagulantne terapije bi trebalo da dobije biološku protezu. Bolesnik treba da insistira na ugradnji novijih modela bioloških proteza treće generacije, koje imaju povećanu trajnost.

Osobe mlađe od 65 godina bi generalno trebalo da dobiju mehaničku valvulu, zato što biološka valvula kod njih brže propada. Međutim, ukoliko zbog prirode posla postoji rizik od krvarenja, ili se na primer radi o ženskoj osobi koja bi želela da rađa, razumna opcija je i ugradnja biološkog zaliska uz obavezno informisanje bolesnika da mu posle izvesnog vremena sledi nova operacija zamene zaliska. Poremećaj metabolizma kalcijuma, ili popuštanje bubrega su neka od stanja koja ne dozvoljavaju primenu biološkog zaliska.

Mlađe osobe, a naročito osobe ženskog pola koje žele trudnoću, trebalo bi da razmisle o ugradnji bioloških zalistaka kako bi izbegli primenu antikoagulantne terapije. Reoperacija aortne valvule ne utiče na povećanje mortaliteta.

Aortokoronarni bypass

Aortokoronarni bypass je operacija na srcu kojom se premošćuje suženje koronarnih krvnih sudova – krvnih sudova koji ishranjuju srce. Za ovo premošćenje koriste se graftovi – arterije ili vene uzete sa drugog mesta našeg tela gde njihovo prisustvo nije neophodno. Pomoću njih se krv iznad mesta suženja dovede do mesta ispod suženja. Tako srce dobija dovoljnu količinu kiseonika potrebnu za normalan rad.

Bypass na srcu je operacija koja bolesniku treba da obezbedi normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Bypass rešava bol kod angine pektoris, sprečava nastanak infarkta srca, a kod osoba koje su već preležale infarkt sprečava dalje pogoršanje funkcije miokarda. Zbog raširenosti koronarne bolesti to je najčešće izvođena hirurška intervencija u svetu.

Postoje dve osnovne vrste graftova:  arterijski i venski.

Arterijski graftovi su dugotrajniji i obezbeđuju duže preživljavanje. Unutrašnja torakalna arterija (arterija mamarija) je najbolji graft i stavlja se na najvažniju koronarnu arteriju, prednju međukomorsku granu leve koronarne arterije. Najčešće se koristi leva mamarija. To je opšte prihvaćen i gotovo obavezan način premošćavanja prednje međukomorske grane leve koronarne arterije.

U određenim slučajevima mogu se koristiti i obe (leva i desna) arterije mamarije što doprinosi još boljoj revaskularizaciji miokarda, ali i nosi sa sobom određene rizike. Mamarijski graftovi stavljeni na prednju međukomorsku granu su 10 godina nakon operacije prohodni u 90% slučajeva. Ovo je očigledni pokazatelj od kolikog je značaja arterijska revaskularizacija miokarda. Upotreba arterije mamarije na prednju međukomorsku granu leve koronarne arterije je neprikosnovena.

Pored arterije mamarije, i arterija radijalis (žbična arterija, jedna od arterija na podlaktici) se često koristi kao arterijski graft. Po svojim karakteristikama (dužini trajanja kao grafta) nalazi se između mamarijskog i venskih graftova. Prohodnost ovih graftova je oko 80% na 5 godina od operacije ukoliko se ispoštuju nešto strožiji kriterijumi za njenu primenu.

Kompletna arterijska revaskularizacija srca omogućava bolje rane i udaljene rezultate uz znatno povećanu trajnost graftova – bypass-eva.

Venski graftovi su zbog osobina svog zida manje kvalitetni i postavljaju se na krvne sudove srca manjeg značaja. Prohodnost venskih graftova 5 i 10 godina od operacije iznosi 60 i 40%, tako da je 10 godina od operacije bypass-a skoro 2/3 venskih bypass-eva je zapušeno. Venski bypass-evi traju kraće od arterijskih.

Uvek treba imati u vidu da bypass-om hirurg samo premosti suženje, ali ne može da zaustavi napredovanje bolesti, i novo suženje se može vremenom javiti ispod bypass-a. Dužina trajanja graftova (njihova prohodnost) zavisi od više faktora. Upotreba arterijskih graftova, kvalitetni primajući krvni sudovi srca, regulacija faktora rizika i zdrav način života produžavaju trajanje bypass-eva na srcu. Bolesnik nakon operacije mora suštinski da promeni način svog života i ishrane kako bi maksimalno produžio trajanje bypass-eva.

Aortokoronarni bypass je operacija koja se uglavnom izvodi na zaustavljenom srcu. Međutim, u izvesnim slučajevima moguće je uraditi bypass na srcu koje radi. Operacije na tzv. kucajućem srcu se izvode kod bolesnika kojima je potreban manji broj premošćenja ili kod rizičnijih bolesnika ukoliko je to moguće.

Ukoliko se graftovi vremenom zapuše, i bolesnik ponovo počne da oseća simptome potrebno je uraditi novu revaskularizaciju miokarda. To ne znači obavezno i novu hiruršku intervenciju, jer ukoliko je arterija mamarija prohodna moguće je samo dilatirati – balon kateterom proširiti preostala suženja. Nekad je, međutim, neophodno uraditi novu intervenciju.

Bolesnik treba da zna da je broj urađenih bypass-eva relativan i da ne odgovara uvek težini bolesti. Bolesnik koji je dobio četiri bypass-a nije obavezno “bolesniji” od onog koji je dobio samo jedan bypass. Stanje krvnih sudova srca, funkcija leve komore i pridružene bolesti određuju težinu kardiohirurškog bolesnika.

Dugotrajna bolest mitralnog zaliska dovodi do proširenja leve pretkomore srca što vremenom dovodi do pojave apsolutne aritmije. To je poremećaj ritma srca koji može dovesti do stvaranja tromba u pretkomorama. Tromb preti da se otkači i dovede do začepljenja arterija vitalnih organa pa se antikoagulantna terapija mora uzimati kod apsolutne aritmije čak i ukoliko se uradi mitralna rekonstrukcija. To značajno umanjuje efekat mitralne rekonstrukcije. Kako bi se ovo sprečilo potrebno je rekonstrukciju zaliska uraditi na vreme.

Aorta je glavni i najveći krvni sud u telu. Izlazi direktno iz srca i daje grane koje hrane srce (koronarne arterije), zatim krvne sudove za glavu i ruke, da bi se potom spustila ka stomaku i donjim ekstremitetima. Podeljena je u anatomskom smislu na uzlaznu aortu (deo koji izlazi iz srca), luk aorte (odakle potiču krvni sudovi za glavu i ruke), nakon čega prelazi u nishodnu (descedentnu) grudnu aortu koja na nivou dijafragme postaje stomačna aorta. Stomačna aorta daje grane za digestivne organe, kičmenu moždinu i završava se granama za donje ekstremitete. Kardiohirurgija se bavi bolestima grudnog dela aorte, uzlazne, luka i nishodne aorte.

Aneurizma aorte je bolest koju karakteriše proširenje aorte. Posledica je slabosti zida aorte različitog porekla. Kada se prečnik aorte povećava, raste i sila pritiska krvi na zid aorte što može dovesti do prskanja aorte ili njenog raslojavanja (disekcije aorte). Uzlazna (ascedentna ) aorta je najosetljiviji deo aorte, i kada njen prečnik pređe 5 – 5,5 cm treba je operisati. Iako sama aneurizma aorte nije urgentno stanje, već stanje koje treba na vreme lečiti, veća proširenja aorte ipak treba lečiti u što skorijem roku. Pojedine urođene bolesti vezivnog tkiva, kao na primer Marfanov sindrom pogoduju nastanku aneurizme aorte.

Simptomi aneurizme aorte su nespecifični i vezani su za pritisak koji aneurizma vrši na okolna tkiva. Nekada je zbog proširenja aorte zahvaćena i aortna valvula tako da postoji aortna regurgitacija. Aneurizma se najčešće otkrije pri nasumičnom lekarskom pregledu ultrazvukom srca, ili rendgenskim snimkom grudnog koša.

Disekcija aorte za razliku od aneurizme jeste urgentno stanje u hirurgiji. Neregulisan krvni pritisak i slabost zida aorte su glavni faktori rizika. Može nastati na bazi aneurizmatski proširene aorte ali i potpuno nezavisno. Nastaje kada dođe do prskanja unutrašnjeg sloja aorte, kada krv prodire u zid aorte i raslojava ga. Nakon ovoga mogućnost potpunog pucanja zida aorte dramatično raste tako da akutno nastalu disekciju treba pod hitno operisati.

Simptomi disekcije aorte su dramatični. Vezani su često za skok krvnog pritiska, praćenim snažnim razdirućim bolom u grudima koji se širi ka leđima i prema nogama u zavisnosti od obima disekcije. Može doći do oštećenja aortnog zaliska, infarkta miokarda, šloga i drugih veoma ozbiljnih komplikacija. Zbog svega ovoga disekcija aorte nosi visoku smrtnost i treba je pod hitno operisati u prva 24h od pojave simtoma.

Davidova i Jacoubova operacija predstavljaju rekonstruktivne procedure kod kojih se obolela aorta zameni graftom dok se aortni zalistak rekonstruiše odnosno sačuva. Bolesnik nakon ovih procedura nema veštački zalistak i ne mora da uzima antikoagulantnu terapiju.

Aneurizma aorte je proširenje koje nastaje usled slabosti zida aorte. Neke urođene bolesti vezivnog tkiva kao npr. Marfanov sindrom ili Ehler-Danlosov sindrom mogu biti osnova nastanka aneurizme. Međutim aneurizma nastaje i kao posledica drugih slabosti vezivnog tkiva koje su stečene i nastaju usled starosnih degenerativnih promena, aterosklerotskih procesa i ponekad infekcija. Povišeni krvni pritisak pospešuje rast aneurizme i može dovesti do njenog pucanja – rupture.

Disekcija aorte nastaje kada nakon rascepa unutrašnjeg sloja aorte krv uđe između slojeva aorte i dovede do raslojavanja zida aorte. Kod disekcije aorte, naročito njenog ushodnog dela (De Bakey tip I i II) postoji najveća opasnost od prskanja aorte i trenutne smrti. Zbog toga je disekcija aorte stanje koje zahteva urgentnu hiruršku intervenciju. Kod disekcije ushodnog dela aorte čak 75% bolesnika umire u roku od prvih 24 h od početka simptoma ukoliko se ne operiše.

Za razliku od aneurizme aorte čiji su simptomi najčešće nespecifični i blagi, disekcija je praćena jakim i razdirućim bolom koji se širi duž disekovane aorte, hemodinamskom nestabilnošću, gušenjem i sl.

Disekcija – Klasifikacija po De Bakey. Rascep unutrašnjeg sloja aorte omogućava ulazak krvi pod pritiskom u zid aorte i njeno raslojavanje.

Srčani zalisci su vezivno-tkivne tvorevine u srcu koje obezbeđuju jednosmeran protok krvi kroz srce. Srčani zalisci funkcionišu po principu ventila omogućavajući pravilno punjenje i pražnjenje srca.

Postoje četiri srčana zaliska:
1. Trikuspidni zalistak – nalazi se između desne pretkomore i desne komore
2. Pulmonalni zalistak – nalazi se između desne komore i plučne arterije
3. Mitralni zalistak – nalazi se između leve pretkomore i leve komore
4. Aortni zalistak – nalazi se između leve komore i aorte

Bolesti srčanih zalistaka podeljeni su u dve osnovne grupe. To su suženja zalistaka ili stenoze, ili popuštanja zalistaka ili regurgitacije ( insuficijencije). Kod stenoza zalistak je sužen tako da krv na svom toku nalazi na prepreku. Kod regurgitacija (insuficijencija) zalistak se ne zatvara pravilno tako da se krv vraća unazad. U oba slučaja dolazi do opterećenja srčanog mišića koji vremenom oslabi. Do dovodi do gušenja pri naporu i u miru, poremećaja ritma i ubrzanog propadanja srca i celokupnog organizma.

Glavni uzrok bolesti srčanih zalistaka je degenerativna bolest. Reumatska groznica se danas retko javlja zbog široke primene antiobiotika. Bakterijske infekcije zalistaka (endokarditis) su takođe značajan uzrok oštećenja srčanih zalistaka. Srčani zalisci (mitralni ) nekada bivaju oštećeni i nakon infarkta miokarda, odnosno pri disekciji aorte (aortni zalistak).

Lečenje obolelog srčanog zaliska je isključivo hirurškim putem, jer se radi o mehaničkom problemu kod kojih lekovi samo privremeno mogu da ublaže simptome. Oboleli zalistak se može zameniti, što je manje povoljna opcija. Prirodni – oboleli zalistak se zamenjuje veštačkim koji može biti mehanički ili biološki.

Mehanički zalisci su dugotrajni, ali zahtevaju doživotnu primenu antikoagulantne terapije, tako da je njihova primena vezana sa tromboembolijskim i hemoragijskim komplikacijama. Biloški zalisci ne zahtevaju primenu antikoagulantne terapije, ali imaju skraćen vek trajanja tako da se njihova upotreba samo retko preporučuje bolesnicima mlađim od 65 godina.

Idealna hirurška opcija za lečenje srčanih zalistaka je njihova rekonstrukcija tj. popravka. Ovom metodom tkivo zaliska se prekroji tako da bolesnik zadržava tkivo svog zaliska. Trajnost ove procedure je velika i nema potrebe za primenom antikoagulantne terapije. Mogu se rekonstruisati uglavnom mitralni i trikuspidni zalistak, dok se aortni ređe može popraviti. Bolesnik treba da insistira na hirurškom timu koji je osposbljen da mu zalistak rekonstruiše jer je to superiorna metoda u hirurgiji srčanih zalistaka.

Nakon završene intervencije bolesnik se prevodi u intenzivnu negu. To je posebno opremljena bolnička jedinica u kojoj obučeno osoblje lekara i medicinskih sestara brine o bolesniku neposredno nakon operacije na otvorenom srcu. Zdravstveno stanje kardiohirurškog bolesnika u intenzivnoj nezi je pod neprekidnim nadzorom osoblja 24 sata dnevno. Tokom ovog perioda bolesnik će se lagano probuditi. Kada se probudi, bolesnik mora da zna da će mašina za disanje još uvek „disati“ umesto njega preko jedne cevi koja se nalazi u dušniku. To je, iako malo neprijatno, normalno za poleoperativni period. U interesu bolesnika je da bude smiren, da mirno diše i da sluša savete osoblja. Kada se bolesnik dovoljno razbudi da može mirno i samostalno da diše, ova cev će mu biti izvađena.

Bolesnik će u intenzivnoj nezi primetiti:

  • Prisustvo plastičnih cevi koje izlaze iz grudnog koša. To su drenovi i služe da se zaostala krv izbaci iz grudnog koša.
  • Prisustvo cevčice u mokraćnim putevima. To je urinarni kateter koji između ostalog omogućava bolesniku da nesmetanom mokri. Bolesnik ne treba da se napinje da mokri jer ovaj kateter to omugaćava sam po sebi.
  • Prisustvo cečica zalepljenih za ruku ili vrat. To su linije kojima se ili meri pritisak, ili se koriste za nadoknadu tečnosti i krvi tokom i posle intervencije.
  • Prisustvo žica zaleplejenih za grudni koš. To su žice EKG-a koji neprekidno meri rad srca.

Od izuzetne važnosti je da bolesnik bude obavešten o ovome i da shvati da je prisustvo opisanih cevčica neophodno za bezbedno izvođenje procedure. Bolesnik mora da vodi računa da ove cevčice ne iščupa iz tela.

Aortokoronarni bypass je operacija na srcu kojom se premošćuje suženje koronarnih krvnih sudova – krvnih sudova koji ishranjuju srce. Za ovo premošćenje koriste se arterije ili vene uzete sa drugog mesta našeg tela gde njihovo prisustvo nije neophodno. Pomoću njih se krv iznad mesta suženja dovede do mesta ispod suženja. Tako srce dobija dovoljnu količinu kiseonika potrebnu za normalan rad.

Bypass na srcu je operacija koja bolesniku treba da obezbedi normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Bypass rešava bol kod angine pektoris, sprečava nastanak infarkta srca, a kod osoba koje su već preležale infarkt sprečava dalje pogoršanje funkcije miokarda. Zbog raširenosti koronarne bolesti to je najčešće izvođena hirurška intervencija u svetu.

Krvni sudovi koji se koriste za bypass se nazivaju graftovi. Postoje dve osnovne vrste graftova: venski i arterijski. Venski graftovi su zbog osobina svog zida manje kvalitetni i postavljaju se na krvne sudove srca manjeg značaja. Arterijski graftovi su dugotrajniji i obezbeđuju bolje preživljavanje. Arterija mamarija je graft koji se najviše koristi i stavlja se na prednju međukomorsku granu leve koronarne arterije. Ona ishranjuje prednji zid grudnog koša sa koga se skine i jednostavno prebaci na srce. To je opšte prihvaćen i gotovo obavezan način premošćavanja prednje međukomorske grane leve koronarne arterije.

Bypass se uglavnom izvodi na zaustavljenom srcu. Međutim, u izvesnim slučajevima moguće je uraditi bypass na srcu koje radi. Operacije na tzv. kucajućem srcu se izvode kod bolesnika kojima je potreban manji broj premošćenja ili kod rizičnijih bolesnika ukoliko je to moguće.

Bolesnik treba da zna da je broj urađenih bypass-eva relativan i da ne odgovara uvek težini bolesti. Bolesnik koji je dobio četiri bypass-a nije obavezno “bolesniji” od onog koji je dobio samo jedan bypass. Stanje krvnih sudova srca, funkcija leve komore i pridružene bolesti određuju težinu kardiohirurškog bolesnika.

Trajanje bypassa zavisi od više faktora. Uvek treba imati u vidu da bypass-em hirurg samo premosti suženje, ali ne može da zaustavu napredovanje bolesti, i novo suženje se može vremenom javiti ispod bypass-a. Takođe, venski bypass-evi traju kraće od arterijskih. Upotreba arterijskih graftova, kvalitetni primajući krvni sudovi srca, regulacija faktora rizika i zdrav način života produžavaju trajanje bypass-eva na srcu. Upotreba arterije mamarije na prednju međukomorsku granu leve koronarne arterije je neprikosnovena. Bolesnik nakon operacije mora suštinski da promeni način svog života i ishrane kako bi maksimalno produžio trajanje bypass-eva.

Trajanje jednog venskog bypass-a je oko 10 godina, dok arterija mamarija na prednjoj međukomorskoj arteriji traje izuteno dugo. Ukoliko se graftovi vremenom zapuše, i bolesnik ponovo počne da oseća simptome potrebno je uraditi novu revaskularizaciju miokarda. To ne znači obavezno i novu hiruršku intervenciju, jer ukoliko je arterija mamarija prohodna moguće je samo dilatirati – balon kateterom proširiti preostala suženja. Nekad je, međutim, neophodno uraditi novu intervenciju.

Srce ishranjuje leva i desna koronarna arterija. Leva arterija ishranjuje oko 70% miokarda. Njen početni deo naziva se glavno stablo, nakon čega se deli na prednju međukomorsku i cirkumfleksnu granu. Prednja međukomorska grana daje krv za kontraktilno najvažnije zone srca. Desna koronarna arterija daje zadnju međukomorsku granu, takođe veoma važnu za kontrakcije miokarda. Prema uticaju na kontraktilnost postavljeni su i prioriteti za premošćenja kod bypass-a. Suženje glavnog stabla ili suženje visoko na prednjoj međukorskoj arteriji zahtevaju revaskularizaciju u skorijem vremenskom roku.

Nakon 10 godina od operacije bypass-a skoro 2/3 venskih bypass-eva je zapušeno.

Nasuprot tome, mamarijski graftovi stavljeni na prednju međukomorsku granu su 10 godina nakon operacije nepromenjeni u 90% slučajeva. Ovo je očigledni pokazatelj od kolikog je značaja arterijska revaskularizacija miokarda.

PRESTANITE SA PUŠENJEM

REGULIŠITE ŠEĆER U KRVI

REGULIŠITE HOLESTEROL

SMANJITE STRES

LEČITE POVIŠEN KRVNI PRITISAK

POVEĆAJTE FIZIČKU AKTIVNOST

1. Da li postoje lekovi koje bi trebalo da prekinem da uzimam pre dolaska na operaciju ?

Bolesnik ne bi trebalo da samoinicijativno menja prepisanu terapiju, već isključivo u dogovoru sa svojim lekarom. Generalno lekovi kao što je Aspirin (Aspirin, Andol, Cardiopirin, Brufen i sl) mogu dovesti do povećanog krvarenja tokom operacije, i treba se prestati sa njihovim uzimanjem 10 do 14 dana pre operacije. Isto važi i za lekove kao što je Plavix. Ukoliko uzimate antikoagulantne lekove tipa Sintrom, Farin, Coumadine, Sincum i sl. obavezno konsultujte lekara pre bilo kakve promene režima terapije.

2. Koje bih preglede trebalo da uradim pre dolaska na operaciju?

Kako bi bolesnik kroz operativni proces prošao što brže potrebno je da u bolnicu dođe u potpunosti spreman. To podrazumeva i izvestan broj pregleda koje treba prethodno uraditi, a bolesnik treba da se raspita u svojoj kardiohirurškoj ustanovi koje sve preglede treba obaviti pre dolaska u bolnicu. Najčešće je potrebno uraditi EKG, rendgenski snimak grudnog koša, krvnu sliku sa leukocitarnom formulom, biohemijske analize krvi i mokraće (pregled urina i urinokultura), krvnu grupu i pregled krvi na prenosive bolesti, vreme krvarenja i vreme koagulacije. Bris nosa i grla su nekad potrebni. Bolesnici kojima se operišu zalisci trebaju da imaju sređen stomatološki status i da za to donesu potvrdu od svog zubara.

3. Kada bih trebalo da prestanem da pušim?

Pušenje ekstremno narušava kardiovaskularni sistem i predstavlja jedan od glavnih faktora rizika za nastanak bolesti srca i krvnih sudova i treba ga smesta prekinuti. Pušenje može iskomlikovati postoperativni oporavak i produžiti boravak u intenzivnoj nezi na mašini za disanje. Prestanite sa pušenjem momentalno!

4. Koje vrste fizičkih priprema treba raditi pre operacije?

Bolesnik ne treba da se fizički opterećuje pre operacije na srcu. Dve nedelje fizikalne terapije sistema za disanje bi bilo idealno za bolji postoperativni oporavak.

5. Koliko traje operacija na srcu?

Kardiohirurške operacije su jedne od najsloženijih hirurških intervencija. Trajanje operacije zavisi od složenosti nalaza, ali i od drgugih nemedicinskih faktora kao što je priprema sale, izmena bolesnika i sl. Zbog svega je teško predvideti trajanje operacije, prosečno vreme potrebno za bypass na srcu je između 4 i 5 sati.

6. Kada ću se probuditi nakon operacije?

Bolesnici bi trebalo da se probude nekoliko sati nakon operacije, međutim većina bolesnika će biti u potpunosti budna i sposobna da samostalno diše sledećeg jutra.

7. Koliko ću boraviti u intenzivnoj nezi?

Boravak u intenzivnoj nezi traje od 24 do 48h. Kod kompleksnijih slučajeva boravak u intenzivnoj nezi biva produžen do potpune stabilizacije zdravstvenog stanja.

8. Koliko ću boraviti u bolnici nakon operacije?

Bolesnik obično ide kući 7 do 10-ti nakon operacije na srcu.

9. Kada smem da se kupam posle operacije?

Kupanje se preporučuje nakon skidanja konaca, znači 10 do 14 dan nakon intervencije.

10. Zašto moram da spavam isključivo na leđima posle operacije?

Da bi se pristupilo srcu potrebno je iseći grudnu kost, a da bi ona zarasla potrebno je šest nedelja. Za to vreme bez obzira na čelične žice koje je učvršćuju treba izbegavati spavanje na strani.

11. Kakvom fizičkom aktivnosti mogu da se bavim nakon izlaska iz bolnice?

Prvih mesec dana nakon intervencije preporučuje se fizička aktivnost u skladu sa mogućnostima. Bolesnik treba da se ponaša u skladu sa svojim mogućnostima, ali nikako ne treba da ispituje svoju snagu i da se opterećuje. Sa oporavkom organizma fizička snaga će se sama vratiti.

12. Zašto mi otiče noga sa koje mi je skinuta vena?

Kada se sa noge skine vena za bypass, oticanje venske krvi iz te noge je otežano te ona može oticati dok se ne uspostavi sporedna cirkulacija. Potrebno je nositi elastične zavoje ili elastične čarape u tom periodu.

13. Zašto mi otiču noge iako mi nisu skidane vene?

Najčešći tazlog za ovo je višak tečnosti u organizmu nakon operacije na srcu. Potrebno je da se javite svom lekaru kako bi vam prepisao lek za izbacivanje tečnosti.

14. Kada bih mogao da nastavim seksualnu aktivnost nakon operacije?

Seksualnu aktivnost treba nastaviti nekih mesec i po do dva nakon intervencije na srcu.

15. Kada bih mogao da počnem da vozim nakon operacije na srcu?

Upravljanje vozilom se ne preporučuje do potpune stabilizacije zdravstvenog stanja i zarastanja grudne kosti, a to je ne pre od 6 do 8 nedelja nakon intervencije.

16. Operisao sam srce, hteo bih u invalidsku penziju šta da radim?

Srce se ne operiše da bi bolesnici išli u penziju već da bi normalno živeli i radili. Većina bolesnika posle operacije na srcu može da nastavi sa poslom ubrzo nakon operacije. Tek ukoliko postoji ozbiljno oštećenje funkcije srca ili zdravstvenog stanja nakon intervencije treba rezmatrati ovu mogućnost.

17. Kada se okrećem u krevetu osećam da mi se nešto pomeri na mestu grudne rane?

Verovatno je grudna kost nestabilna. Javite se svom kardiohirurgu.

18. Imam povišenu temperaturu. Iz grudne rane mi nešto curi?

Povišena temperatura, crvena rana i sekrecija iz rane mogu biti znak infekcije. Kod svake sumnje na infekciju rane treba se odmah javiti u nadležnu kardiohiruršku ustanovu.

19. Operisao sam srce pre dve nedelje, slabo se osećam?

Različiti bolesnici različito podnose operaciju na srcu. To zavisi od starosti, celokupnog zdravstvenog stanja i težine operacije. Slabost nakon operacije je najčešće pitanje sporijeg oporavka. Ukoliko ne osećate napredak ili vaše stanje počne da se pogoršava obavezno se javite lekaru.

20. Po dolasku kući imam temperaturu?

Temperatura neposredno nakon operacije nije neuobičajena stvar. Međutim, bolesnici odlaze iz bolnice tek kada imaju normalnu temperaturu. Ukoliko vam se kod kuće javi povišena temperatura budite obazrivi. Ukoliko potraje nekoliko dana, ili ukoliko je veoma visoka i praćena groznicom javite se nadležnoj kardiohirurškoj ustanovi.

21. Nakon operacije na srcu sam promukao, zašto?

Promuklost nakon operacije na srcu je posledica prisustva jedne cevi koja je omogućavala nesmetano disanje dok ste bili u anesteziji. Trebalo bi spontano da prođe. Ukoliko ne prođe za dve nedelje javite se lekaru.

22. Pri mokrenju nakon operacije imam osećaj pečenja?

Verovatno se radi ili o iritaciji mokraćnih puteva nakon prisustva katetera ili je u pitanju infekcija. Potrebno je da se javite lekaru.

23. Srce mi ubrzano i nepravilno lupa, nizak mi je pritisak, loše se osećam?

Ovo mogu biti znaci ozbiljnijih poremećaja ritma ili popuštanja miokarda. Javite se lekaru.

24. Šta su ti minimalno-invazivne kardiohirurške procedure?

Minimalno invazivna kardiohirurgija podrazumeva intervencije sa manjom operativnom traumom – manjim rezom.

25. Šta se sve u kardiohirurgiji može operisati minimalno-invazivnim metodama?

Mogu se operisati izolovane bolesti srčanih zalistaka i bypass-evi.

26. Šta je to mini-sternotomija?

Mini-sternotomija ili J-sternotomija je pristup srcu uz samo delimično presecanje grudne kosti. Ostaje samo manji rez po sredini grudne kosti. Na ovaj način može se pristupiti srčanim zaliscima.

25. Šta su endoskopske operacije srca?

Endoskopske operacije srca spadaju u minimalno invazivne kardiohirurške procedure kod koji se srce operiše po pincipima endskopske hirurgije, ali je zbog ugradnje prstena ili zaliska potrebno napraviti mali rez u naboru ispod desne dojke. Zbog ovoga se ove procedure nazivaju “port-access” hirurgijom ili operacijama kroz “ključaonicu”.

26. Koje su prednosti endoskopskih – “port-access” operacija na srcu?

To su intervencije kod kojih je trauma znatno smanjenja uz istovremeno značajan estetski efekat. Sama intervencija na srcu pri tome mora biti urađena na isti način kao i pri normalnom rezu. Ovi bolesnici imaju manji postoperativni bol, brži oporavak, ranije se vraćaju svakodnevnim aktivnostima, mogu spavati na strani.

27. Šta se sve na srcu može operisati endosopskim putem?

Ovim putem sa uglavnom operiše, rekonstruiše ili menja mitralni zalistak. Mogu se raditi i manje urođene mane kao i intervencije na trikuspidnom zalistku. Za uspeh intervencije bolesnik mora biti pravilno odabran i stimulisan.

STANJA KOD KOJI JE NEOPHODNA PROFILAKSA BAKTERIJSKOG ENDOKARDITISA
Prisustvo veštačkog srčanog zalistka
Preležani bakterijski endokarditis
Urođene srčane mane:

  • Nekorigovane cijanotične, uključujući palijativne šantove ili graftove
  • Korigovane mane sa rezidualnim defektom
  • Šest meseci nakon korekcije mane ukoliko je ugrađen strani materijal

Kod bolesnika koji nakon transplantacije srca razviju bolest zalistaka

Rutinska profilaksa bakterijskog endokarditisa se više ne preporučuje kod reumatske mitralne bolesti, bikuspidne aortne valvule, aortne stenoze, ASD-a, VSD-a

AHA Guidelines; Circulation 2007
INTERVENCIJE NAKON KOJIH JE NEOPHODNA PREVENCIJA BAKTERIJSKOG ENDOKARDITISA
Orofaringealne procedure:

  • zubarske intervencije sa povredom desni, intervencije na korenu zuba kao i kod procedura na mukozi oralne sluzokože
  • Tonzilektomija i/ili adenoidektomija

Invazivne procedure na respiratornom sistemu
Procedure infekcija kože ili mišićno skeletnog sistema
AHA Guidelines; Circulation 2007

REŽIMI PROFILAKSE BAKTERIJSKOG ENDOKARDITISA

Standardna profilaksa: Amoksicilin 2g per os 1h pre procedure
I.V. : Amoksicilin 2g I.V ili I.M. 30 min. pre procedure Ili Cefazoline ili Ceftriaksone 1g I.V. ili I.M. 30 min. pre procedure
Kod alergije na penicilin:
Clindamicin 600 mg per os 1h pre procedure
Ili Cephalexin 2 g per os 1 h pre procedure
ili Azitromicin ili Claritromicin 500 mg per os 1h pre procedure
AHA Guidelines; Circulation 2007

Srce se može operisati i po principima endoskopske hirurgije. Pošto se uglavnom radi o intervencijama na mitralnom zalisku (rekonstrukcija) neophodno je napraviti mali bočni rez u naboru ispod dojke kako bi se ugradio mitralni prsten ili zalistak. Iz ovog razloga ovakve intervencije nazivamo “port-access” kardiohirurgijom ili operacijama na srcu kroz “ključaonicu”. Pored visokokvalitetne rekonstrukcije mitralnog zaliska, ovakve intervencije imaju izuzetan estetski efekat.

Kod kombinovanih mana zalistaka, kod komplikovanijih nalaza, kod gojaznih ljudi ili kod osoba sa nepodesnom građom endoskopska kardiohirurgija nije indikovana.

Bilo da se radi o aneurizmi ili disekciji grudne aorte, potrebno je obolelu aortu zameniti veštačkom protezom kako ne bi došlo do njenog pucanja. Ova proteza, koju nazivamo tubularni graft, je sintetička, savitljiva cev poroznih zidova koju ubrzo nakon operacije sa unutrašnje strane prekrije sloj tkiva tako da se proteza ponaša kao sastavni deo organizma. Sa ushodnom aortom se u istom aktu može menjati i aortni zalistak te se u ovu svrhu koristi proteza – kompozitni graft koja se sastoji od veštačkog zaliska sa kojeg polazi tubularni graft.

Ukoliko se radi o velikim aneurizmama operaciju je potrebno što pre uraditi. Stanje disekcije ushodne aorte je urgentno i treba se odmah operisati – unutar 24 časa od nastanka simptoma. Subakutne i hronične disekcije ne zahtevaju taj stepen hitnosti, ali ih treba vrlo brzo operisati. Tip III disekcije se rešava konzervativno, a danas se bolesti silazne grudne aorte – descedentne sve više rešavaju interventno, tj. ugradnjom stent graftova.

Operacija disekcije aorte se izvodi tako što se oboleli deo aorte jednostavno odstrani, a na njeno mesto ugradi proteza. Ukoliko je bolest grudne aorte zahvatila i oštetila aortni zalistak potrebno ga je promeniti ili ukoliko je moguće sačuvati i popraviti.

Operacija zamene i ushodnog dela grudne aorte i aortne valvule upotrebom kompozitnog grafta (proteze koja je načinjena od tubularnog grafta spojenog sa veštačkim zaliskom) naziva se operacijom po Bentalu. Operacije kojima se menja aorta, ali rekononstruiše aortni zalistak su operacije po Thyrone Davidu i Jacoubu. Kod obe operacije se bočne grane koje daje aorta u obolelom i odstranjenom delu naknadno ušiju na tubularni graft.

Ugradnja tubularnog grafta ne zahteva upotrebu antikoagulantne terapije. Ugradnja kompozitnog grafta zahteva upotrebu antikoagulantne terapija ukoliko je valvula mehanička.

Hirurgija aorte je specifična po tome što je često potrebno da se cirkulacija u potpunosti zaustavi kako bi se korektno ušile anastomose. Ovaj postupak se naziva duboka sistemska hipotermija i cirkulatorni arrest. Tokom ovog postupka mašina srce-pluća uopšte ne radi, a vitalni organi su zaštićeni hlađenjem celog tela nekad čak i do svega 17 stepeni celzijusa. Bolesnik se nakon ovog postupka uspešno oporavlja i normalno budi.

Aneurizma ushodne aorte je proširenje ovog krvnog suda. U ushodnom delu aorta je relativno bez spoljašnje potpore, a ujedno trpi i najveće opterećenje tokom srčanog ciklusa. Ukoliko prečnik aorte u ovom delu pređe 50 do 55 cm postoji velika šansa od pucanja aorte te je treba što blagovremeno operisati.

Kod bolesnika sa gornje slike aneurizmatski izmenjena aorta je zamenjena tubularnim graftom.

Koronarografija predstavlja suštinski dijagnostički postupak kod bolesnika sa anginom pectoris. Kroz preponsku arteriju, tankim kateterom se ulazi kroz aortu do srca. Potom se ubrizgava kontrast u koronarne krvne sudove – krvne sudove koji hrane srce. Na taj način se utvrdi postojanje i značajnost suženja na krvnim sudovima srca.

Srce dobija krv putem koronarnih krvnih sudova, odnosno leve i desne koronarne arterije koje izlaze direktno iz početnog dela aorte.

Operacije na kucajućem srcu predstavljaju minimalno invazivnu kardiohiruršku intervenciju kod koje se aortokoronarni bypass uradi bez zaustavljanja rada srca. Naime moguće je našiti bypass dok srce radi bez upotrebe mašine srce-pluća. U tu svrhu srce se blago uspori i stabilizuje. Ovaj vid kardiohirurške intervencije je pogodan kod starijih bolesnika i kod bolesnika sa oštećenim i promenjenim zidom aorte.
Ukoliko ne može da se rekonstruiše – popravi, zalistak treba zameniti. Za zamenu se najčešće koriste mehanički ili biološki zalistak. Prednost mehaničkog je njegova dugotrajnost, a mana je neophodnost uzimanja antikoagulantne terapije. Biološki zalisci ne zahtevaju primenu antikoagulantne terapije, ali imaju smanjen vek trajanja. Izbor proteze zavisi od vaših godina, pola, zanimanja pridruženih bolesti i sl.
Mitralni zalistak se može rekonstruisati i minimalno invazivnim pristupom. Endoskopska intervencija se izvodi kroz manji rez smešten u naboru ispod desne dojke i ima izuzetan estetski efekat jer se rez praktično ne vidi. “J” sternotomija je pristup srcu kroz delimično sečenje gornjeg dela grudne kosti u obliku slova J.

Pristup zalisku se određuje individualno za svakog bolesnika. Određuje se ono što je najbolje u datom slučaju. Bolesnici sa prolapsom mitralnog zaliska moraju da imaju u vidu da je rekonstruisati zalistak od suštinske važnosti za njihov dalji život. Estetski efekat minimalno invazivnih procedura je važan, ali nipošto ne sme da potisne bezbednost bolesnika i uspešnu rekonstrukciju u drugi plan.

Rekonstrukcija mitralnog zaliska je hirurška procedura kojom se obolela mitralna valvula vraća u funkcionalno stanje bez zamene zaliska. To je skup hirurških tehnika pomoću kojih se mitralni zalistak zapravo “prekroji”, tako da funkcioniše potpuno normalno. Bolesnik zadržava tkivo sopstvenog zaliska, dok je ugradnja stranog materijala minimalna. Mitralna rekonstrukcija najbolje rezultate pokazuje kod prolapsa mitralnog zaliska.

Prednosti mitralne rekonstrukcije su višestruke. Bolesnici podvrgnuti mitralnoj rekonstrukciji imaju bolje operativno preživljavanje i manje postoperativnih komplikacija u odnosu na bolesnike kojima je mitralni zalistak zamenjen veštačkom protezom. Mitralna rekonstrukcija ne zahteva doživotnu upotrebu antikoagulantne terapije (Sintrom, Farin i sl.) tako da je mogućnost komplikacija minimalna. Gledano na duže staze bolesnici sa mitralnom rekonstrukcijom imaju manje hemoragijskih komplikacija (krvarenje), manje tromboembolijskih komplikacija (tromboza valvule, embolije, šlog) i manju šansu infekcije zaliska u odnosu na bolesnike kojima je ugrađen veštački zalistak.

Trajnost mitralne rekonstrukcije je izuzetna, a zavisi od uzroka mitralne bolesti. Kod degenerativnih mitralnih mana koje su najčešći uzrok bolesti trajnost rekonstruktivne procedure kod 20-godišnjeg praćenja iznosi i do 98%. Kod reumatskih mitralnih mana trajnost rekonstruktivne procedure je nešto slabija.

Ukoliko se izvede na vreme i od strane iskusnog tima mitralna rekonstrukcija obezbeđuje bolesniku potpuno izlečenje bolesti i sasvim normalan život. Upotreba antikoagulantne terapije nakon mitralne rekonstrukcije se smatra potrebnom do tri meseca nakon intervencije, pod uslovom da je srčani ritam očuvan.

Od izuzetnog značaja je da bolesnici budu informisani o mogućnostima i prednostima koje nosi rekonstruktivna hirurgija mitralnog zaliska kako bi bili operisani na vreme. Jedino na vreme izvedena rekonstruktivna procedura obezbeđuje pun kvalitet života.

Mitralna rekonstrukcija je hirurška procedura kojom se oboleli mitralni zalistak prepravi tako da postane u potpunosti funkcionalan. Kod mitralne rekonstrukcije bolesnik zadržava tkivo sopstvenog zaliska, a ugradnja stranog materijala je minimalna. To omogućava bolesniku da, ukoliko se mitralna rekonstrukcija uradi na vreme, ima potpuno normalan život sa minimalnom količinom lekova.

Bolesnici kojima je urađena rekonstrukcija mitralnog zaliska imaju bolje operativno i dugoročno preživljavanje u odnosu na zamenu zaliska. Šta više bolesnici kojima je mitralni zalistak renostruisan imaju manji broj komplikacija (hemoragijskih, tromboembolijskih i infektivnih) u odnosu na bolesnike kojima je zalistak zamenjen veštačkim. Pošto kod je kod mitralne rekonstrukcije ugradnja stranog materijala minimalna, nema potrebe za antikoagulantnom terapijom, odnosno lekovima kao što su Sintrom, Farin, Sincum i sl. Inače, ovi lekovi su direktno odgovorni za hemoragijske komplikacije – krvarenje. Nakon rekosntrukcije ovi lekovi nisu potrebni, osim u prva dva do tri meseca nakon operacije.

Funkcionalna trajnost rekonstruisanog mitralnog zalistka je izuzetna. Za prolaps mitralnog zaliska (degenerativna bolest) od 90 do 98% zalistaka je funkcionalno 20 godina nakon operacija. Ovo zavisi od toga koliko su opsežne promene na zalisku, i od toga da li je bolesnik pravovremeno došao na operaciju. Kod reumatske bolesti trajnost rekonstrukcije je nešto niža i iznosi oko 70% nakon 15 godina. Najslabije rezultate imaju rekonstrukcija kod bolesti mitralnog zaliska izazavanih koronarnom bolesti (angina pectoris).

Bolesnik mora da bude informisan o postojanju rekonstruktivnog načina lečenja mitralnog zaliska i svim prednostima koje sa sobom nosi mitralna rekonstrukcija. Od izuzetnog je značaja da se operacija izvede na vreme jer jedino tada obezbeđuje maksimalni efekat. Iz ovog razloga treba odabrati hirurški tim koji je sposoban da sa visokom verovatnoćom vaš oboleli zalistak popravi.

Deo mitralnog zaliska koji je zahvaćen prolapsom se odstrani. Preostali krajevi mitralnog listića se privuku i spoje. Neizostavni deo mitralne valvuloplastike je ugradnja veštačkog prstena, koji suzi mitralno ušće i remodeluje ga, a rekonstrukciju učini trajnom. Ovo je najčešće primenjivana rekonstruktivna tehnika.

Komplikovani prolapsi mitralnog zaliska, kao što je prolaps prednjeg ili oba listića zahtevaju primenu kombinacije veoma složenih rekonstruktivnih tehnika kao i veliko iskustvo hirurga. Iskusan hirurg može rekonstruisati oko 99% prolapsa zadnjeg listića, dok je verovatnoća rekonstrukcije prednjeg prolapsa ili prolapsa oba listića oko 90 -95%.

Mitralni prsten je neophodan za uspešnu i dugotrajnu rekonstruktivnu proceduru mitralnog zaliska. To je jedini strani materijal koji se ugrađuje pri ovoj proceduri. Za mesec do dva nakon operacije biće prekriven tkivom srca. Antikoagulantnu terapiju je potrebno uzimati jedino tokom ovog perioda pod uslovom da bolesnik ima očuvan srčani ritam – sinusni ritam.

Mitralna valvula je srčani zalistak koji se nalazi između leve pretkomore i leve komore. Ima dva listića i omogućava protok krvi iz pretkomore ka komori u fazi punjenja srca. Kada se srce prazni, tokom faze izbacivanja – kontrakcije, mitralni zalistak se zatvori tako da se sva krv izbacuje direktno u aortu.

Kada oboli mitralni zalistak može biti sužen i to se naziva stenoza, ili se na zatvara adekvatno u periodu izbacivanja krvi i to se naziva insuficijencija ili mitralna regurgitacija.

Mitralna stenoza – suženje je nekada bio glavni uzrok bolesti mitralnog zaliska zbog nelečenih streptokoknih infekcija grla. Danas, obzirom na široku primenu antibiotika mitralna stenoza je sve ređa, i prisutna je u ekonomski nerazvijenijim sredinama.

Insuficijencija mitralnog zaliska – mitralna regurgitacija je danas najčešći oblik mitralne bolesti. Uglavnom nastaje usled prolapsa mitralnog zaliska nastalog na bazi degenerativnih procesa na mitralnoj valvuli koji dovode do izduženja i pucanja tendinoznih hordi – žilica koje kontrolišu pokrete zaliska. Kod mitralne insuficijencije, zalistak se ne zatvara u fazi izbacivanja krvi, tako da se samo deo krvi izbacuje u aortu, a deo se vraća unazad u levu pretkomoru i ka plućima. Vremenom ovo dovodi do opeterećenja srca i propadanja srčanog mišića, praćenog zamorom, gušenjem i poremećajima ritma. Mitralna regurgitacija takođe može nastati i kod koronarne bolesti odnosno nakon infarkta miokarda. Infarkti donjeg zida leve komore najčešće dovode do tzv. ishemijske mitralne regurgitacije.

Zahvaljujući svojoj anatomiji i velikoj količini tkiva koju poseduje, bolesti mitralnog zaliska se danas uglavnom rekonstruišu – popravljaju. Ovom intervencijom bolesnik zadržava tkivo svog zaliska tako da nema ugradnje stranog materijala i primene antikoagulantne terapije. Veći kardiohirurški centri u svetu su sposobni da rekonstruišu od 90 do 98% degenerativnih mitralnih mana. Kod mitralnih stenoza i mitralne mane nastale infarktom miokarda procenat mogućnosti rekonstruktivnog lečenja je manji, sa slabijom dugoročnim rezultatima.

Težina mitralne insuficijencije kao i njena morfologija se ispituje ehokardiografskim pregledom. Mitralna regurgitacija ocenjena kao 1+ do 2 + se smatra hemodinamski beznačajnom i zahtevaju ehokardiografsko praćenje. Dijagnoza mitralne regurgitacije jasno određene kao 2+ se mora najčešće potvrditi transezofagealnim ehokardiografskim pregledom. Mitralne insuficijencije 3+ i 4+ su hemodinamski značajne i zahtevaju operativni tretman.

U svakom sličaju prednosti mitralne rekonstrukcije u odnosu na zamenu mitralnog zaliska su višestruke i kada god je moguće ovaj zalistak treba popraviti.

Ukoliko rekonstrukcija nije izvodljiva terapijski izbor je zamena zaliska. To je opcija kojom bolesnik dobija veštački zalistak. Mehanički zalisci su se pokazali boljim terapijskim izborom. Biološki zalisci imaju slabiju trajnost na ovoj poziciji i ugrađuju se bolesnicima starijim od 70 godina.

Mitralna insuficijencija nastaje izduženjem ili pucanjem končastih fibroznih struktura koje drže njegovu slobodnu ivicu, a koje nazivamo tendinozne horde. Tokom kontrakcije srca ovakav listić vrhom prolazi u levu pretkomoru. To se naziva prolaps mitralnog zaliska.

Transezofagealna ehokardiografija je ultrazvučni pregled srca koji se izvodi ultrazvučnom sondom kroz jednjak bolesnika. Ovaj pregled je često neophodan u proceni mitralne regurgitacije, naročito kod graničnih regurgitacija (2+) ili nejasnih slika dobijenih transtorakalnim – standardnim eho pregledom srca.

Mitralna insuficijencija daje simptome u trenutku kada dođe do oštećenja srčanog mišića. Zbog toga je treba na vreme prepoznati i bolesnika što pre poslati na rekonsturktivnu hirurgiju. Ako se rekonstrukcija mitralnog zaliska izvede u ranim stadijumima bolesti povećava se mogućnost rekonstrukcije, štiti se srčani mišić, a bolesniku se obezbeđuje normalan život. Sistemtaski pregledi su osnova prevencije srčanih bolesti. Simptomi mitralne regurgitacije su vezani za pojavu popuštanja srca i pojavu aritmija (smanjena tolerancije na fizički napor – pojačano zamaranje, neravnomerni rad srca). Bol u grudima nije simptom koji je tipičan za popuštanje mitralnog zaliska.

Operaciju na otvorenom srcu izvodi tim lekara na čelu sa kardiohirurgom. Oko jednog kardiohirurškog bolesnika tokom operacije angažovano je 9 do 10 ljudi. Nakon uvoda u anesteziju srcu se najčešće pristupa kroz grudnu kost. Kako bi operacija mogla da se izvede neophodno je da se srce najpre zaustavi i isprazni od krvi. Za to vreme funkciju srca i pluća preuzima mašina srce – pluća koja sve vreme pumpa krv i obogaćuje je kiseonikom. Po završetku intervencije na srcu, ono uspostavlja svoj normalni rad i mašina srce pluća se odvaja od bolesnika. Presečena grudna kost se zatvori šavovima od nerđajućeg čelika koji tu ostaju doživotno i ne prave nikakve smetnje. Nakon kardiohirurške intervencije bolesnik prelazi u jedinicu intenzivne nege.
Oboleli deo mitralnog zaliska se odstrani. Preostali krajevi se spoje i na mitralni zalistak se postavi prsten koji stabilizuje i reoblikuje otvor mitralnog ušća.
Tumori srca su relativno retka patologija u kardiohirurgiji. Najčešće se srećemo sa benignim tumorima, obzirom da su maligni procesi uglavnom uznapredovali u trenutku otkrivanja i nisu operabilni.

Mixomi su najčešći benigni tumori srca. Uglavnom su locirani u levoj pretkomori. Izgledaju loptasto, a za srce su spojeni peteljkom tako da se kreću tokom srčanog ciklusa. Uglavnom su asimptomatski, mada mogu uzrokovati i po život opasne simptome (gubitke svesti, embolizacije is slično). Mixomi se uspešno odstraanjuju hirurškim putem i mogućnost recidiva – ponovnog javljanja je minimalna.

Fibroelastomi su veoma mali, končasti tumori srca koji su uglavnom lokalizovani na srčanim zaliscima. Mogu biti odgovorni za embolizacije. Hirurški se odstranjuju, pri čemu se zahvaćeni zalistak ne mora menjati, već se može uspešno rekonstruisati.

Mitralni zalistak se danas može rekonstruisati i po principima endoskopske hirurgije. Kako bi se ugradio prsten, neophodno je napraviti mali rez dužine 6 do 8 cm. Ovaj rez je smešten u naboru ispod dojke sa desne strane i nakon operacije je gotovo neprimetan. Ovakva, po endoskopskim principima izvedena operacija zove se „port-access“ hirurgija mitralnog zaliska.

Prednosti „port-access“ hirurgije mitralnog zaliska su višestruke. Hirurška trauma je manja tako da je neposredan postoperativni znatno lakši. Ove bolesnike rana znatno manje boli, manje je postoperativno krvarenje i bolesnici ranije ustaju. Povratak u svakodnevne aktivnosti je znatno olakšan jer nema sečenja grudne kosti, tako da se bolesnici ranije vraćaju svom poslu, mogu da spavaju na strani, voze kola i slično.

Ova vrsta pristupa srcu daje izuzetan estetski efekat nakon operacije. Rez je skoro neprimetan jer se nalazi u naboru ispod dojke.

Endoskopska hirurgija mitralnog zaliska ima svoja ograničenja. Kompleksnim promenama na mitralnom zalisku, oštećenom srcu usled mitralne bolesti ili kod kombinovanih procedura uvek treba izabrati uobičajeni pristup srcu kroz srednji rez. Kod ovakvih bolesnika rekonstruktivna procedura je zahtevnija i duže traje pa se estetski efekat procedure stavlja u drugi plan. Gojazne osobe takođe nisu pogodne za ovu vrstu intervencije.

“Port aceess” hirurgija predstavlja vrstu minimalno invazivne kardiohirugije kod koje se srce operiše po principima endoskopske hirurgije. Rez koji se u ovom slučaju mora napraviti je dužine od 6 do 8 cm i smešten je u naboru dojke sa desne strane tako da se postoperativno gotovo i ne vidi.

Ovakavim minimalno invazivnim pristupom izbegava se sečenje grudne kosti, čime se smanjuje mogućnost infekcije kosti, manji je bol nakon operacije i kraći postoperativni oporavak i brži povratak svakodnevnim aktivnostima, uz sve prednosti koje sa sobom nosi mitralna rekonstrukcija. Naprimer, bolesnik operisan klasičnim otvaranjem grudnog koša ne sme da leži na boku narednih 6 nedelja dok grudna kost ne zaraste, dok endoskopski operisan bolesnik može da se vrati svakodnevnim aktivnostima u najkraćem roku. Ovakav pristup takođe sa sobom nosi manje komplikacija i ekonomski resterećuje društvo.

“Port access” hirurgija se danas koristi uglavnom kod bolesti mitralnog, a ređe i kod bolesti trikuspidnog zaliska. Bolesnik mora imati u vidu da su pojedini nalazi na mitralnom zalisku tehnički vrlo zahtevni i da se zarad bržeg oporavka i estetskog efekta ne smeju žrtvovati prednosti kvalitetno urađene rekonstrukcije mitralnog zaliska, koja je suštinski prioritet u lečenju mitralne bolesti.

Prelazak na Odeljenje kardiohirurgije II – pokretni bolesnici

Sa daljim oporavkom bliži se i dan Vašeg odlaska iz bolnice.

Bolovi
Bolovi će polako prestati. Ostaće slabi – tupi bolovi, najčešće i vidu probadanja, koji mogu potrajati mesec do dva. Ovi bolovi uglavnom neće biti izazvani fizičkom aktivnošću kretanjem ili lakšim naporom kao što je to bio slučaj pre operacije. Takođe se neće pojačavati u naporu. Sve ove karakteristike treba da Vas umire da nije u pitanju pogoršanje Vaše osnovne bolesti. Javljaće se neredovno, sa različitom dužinom trajanja, nevezano za napor ili mirovanje. Takođe možete osećati utrnulost leve strane grudnog koša ukoliko Vam je rađen aortokoronarni bypass. To je posledica korišćenja unutrašnje grudne arterije (arteria mammaria interna) kojom je učinjeno premošćenje u bypass operaciji.

Temperatura
Povremeno možete imati nešto povišenu telesnu temperaturu. To je uglavnom bezazlena temperatura koja nestane do otpusta iz bolnice. Uzrok ovih tempertura koje se kolokvijalno nazivaju resorptivnim je oslobađanje različitih supstanci iz sečenog tkiva u toku operacije i ne predstavlja znak infekcije. U toku boravka na odeljenju neophodno je da ove temperature prijavite medicinskom osoblju odnosno lekarima, koji će izvršiti dalje procene iste.

Unošenje tečnosti
Od velike je važnosti da unosite dovoljnu količinu tečnosti (1-1,5 litar) u fazi oporavka pred otpust iz bolnice, čime se sprečava učestalost mokraćnih infekcija (mogu nastati kao posledica katetera) kao i smanjivanje izraženosti resorptivnih temeperatura. U ovoj fazi oporavka već će te uveliko imati bolničku posetu, te bi bilo uputno da im kažete da Vam donesu pijaću vodu ili napitke koje volite da konzumirate.

Aktivacija
Od velike je važnosti da u ovoj fazi oporavka aktivno sarađujete sa bolničkim osobljem (fizioteraputima) u radnjama koje se preduzimaju da postanete potpuno pokretni i samostalni u kretanju. Aktivirani bolesnik ima znatno manje šanse da dobije komplikacije kao što su oguljotine od ležanja ili dekubitalne rane, hipostatske upale pluća i slično.
Prilikom ustajanja i leganja u krevet poštujte uputstva koja ste dobili od fizioterapeuta na klinici (ustajanje i leganje sa pravim leđima bez uvrtanja) i izbegavajte spavanje na strani (boku).
Do odlaska kući uradiće se nekoliko analiza krvi, rendgenskih snimaka pluća i ultrazvuk srca. Bićete otpušteni stabilnog zdravstvenog stanja, bez temeprature, sposobni da se sami opslužujete.

Postoperativne rane
Rane moraju da budu suve i uredne na otpustu. Rane će u toku boravka u bolnici biti previjane prema protokolu kao i pred sam otpust. Konci ostaju u rani na otpustu. Skidaju se 10 do 14 dana nakon operacije u mestu stanovanja ili lokalnoj hirurškoj ambulanti. Na svakoj otpustnoj listi biće naznačen tačan dan kada se konci trebaju skinuti. Nakon dolaska kući možete se slobodno tuširati, uz izbegavanje direktnog mlaza tuša na rane. Ukoliko do prve mesečne kontrole primetite curenje ili izraženo crvenilo rane, javite se svom lekaru ili kontaktirajte našu kardiološko/kardiohiruršku ambulantu na telefon 011/3601 661 od 11:00 – 13:00 svakog radnog dana.

Oticanje nogu
Kod bolesnika kojima su sa nogu uzete vene za venske graftove, očekivano je da postoje nešto izraženiji otoci, budući da su uzete vene nosile oko 20% drenaže iz donjih ekstremiteta. Vremenom ovaj problem nestaje kako unutrašnje vene preuzimaju kompletnu drenažu. Neposredno postoprativno ovaj probelm se prevazilazi obmotavanjem elastičnim zavojima i izbegavanjem sedenja. I po otpustu kući, potrebno je ili da hodate ili da nogu sa koje je uzet venski graft držite podignutu u slučaju dužeg sedenja (gledanje televizije i slično). Otpust se predviđa od 7 do 10-og postoperativnog dana.

Ttransport do kuće
Ukoliko nemate mogućnost sopstvenog prevoza transport do kuće će biti organizovan od strane naše bolnice, a preko lokalne službe hitne pomoći iz mesta u kome živite. Kola hitne pomoći nisu neophodna za prevoz do kuće za sve bolesnike, odnosno najbolje i najkomfornije je da ukoliko ste pokretni do kuće odete sopstvenim individualnim prevozom-kolima. Međugradski autobus i voz se ne preopručuje kao sredstvo prevoza. Ukoliko imate mogućnost sopstvenog prevoza kolima obavestite na vreme bolničko osoblje. Nemojte odlaziti iz bolnice bez pratnje.

Otpusna lista-pismo
Na izlasku iz bolnice dobićete otpusno pismo u kome će biti detaljno opisana Vaša bolest, operacija i postoperativni tok sa svim daljim uputstvima. Takođe će biti prepisani i potrebni lekovi do prve postoperativne kontrole. Dozu lekova za taj dan ćete dobiti od bolnice, nakon čega trebate sami da nabavite lekove kod Vašeg lekara opšte prakse. Dan i vreme prve postoperativne kontrole na našem Institutu biće prezicno napisani. U toku tih mesec dana kontaktirajte Vašeg lekara opšte prakse radi preduzimanja neophodnih koraka za upućivanje na postoperativnu rehabilitaciju, na koju bi ste trebali da odete nakon što obavite prvu postoperativnu kontrolu na našem Institutu. Posle ove kontrole dalje lečenje i kontrole obavljate kod svog interniste ili kardiologa.

Boravak u kući
Po dolasku kući ponašajte se u skladu sa svojim sposobnostima. Nemojte previše ležati, ali ni previše se forsirati. Neposredno postoperativno u prvih mesec dana, jedite umereno ali bez ograničenja radi opšteg oporavka organizma. Nakon prve mesečne kontrole jedite u skladu sa dijetetskim režimom za za srčane bolesnike koji uglavnom predviđa hranu sa manje soli, sa manje životinjskih masti. Ishrana treba da bude obogaćena maslinovim uljem, morskom ribom, voćem i povrćem. Bolesnici na antikoagulantnoj terapiji (veštački zalisci, atrijalna fibrilacija i sl.) treba da izbegavaju zeleno voće i povrće, kivi, ananas, kiseli kupus, raso i morsku ribu, jer to može povećati vrednosti INR-a. Nemojte pušiti. Alkohol se preporučuje u dozama do čaše crnog vina dnevno ili jedna čašica žestokog pića (najbolje domaće rakije) na drugi – treći dan. Prilikom ustajanja i leganja u krevet poštujte uputstva koja ste dobili od fizioterapeuta na klinici (ustajanje i leganje sa pravim leđima bez uvrtanja) i izbegavajte spavanje na strani (boku) naredna dva meseca (od dana operacije), do potpunog zarastanja grudne kosti. U ovom periodu vozite se u kolima pozadi bez stavljanja pojasa za vožnju da ne bi došlo do cimanja grudnog koša u slučaju naglog kočenja. Sa seksualnom aktivnošću nastavite za otprilike dva meseca, da bi ste izbegli opterećenje koštanih struktura grudnog koša. Ukoliko se dobro osećate možete polno opštiti i ranije, ali na način da ne opteretite grudni koš. Noge previjajte elastičnim zavojem (svakodnevno omotavanje i zamotavanje ) kako su vam pokazali u bolnici do prve kontrole. Nakon toga lekar će vam verovatno reći da dalje previjanje nije potrebno.

Komplikacije
U slučaju bilo kakvih komplikacija kao što su problemi sa ranom, izraženo povišena telesna temperatura, oticanje nogu, gušenje, ubrzani srčani rad, varijacije krvnog pritiska, slabost i malaksalost odmah kontaktirajte svog lekara, koji će proceniti da li je neophodno da Vas uputi na Institut radi vanredne kontrole unutar prvih mesec dana od operacije.

Prolaps mitralnog zaliska je danas najčešći uzrok mitralne regurgitacije. Prolaps mitralnog listića nastaje izduženjem ili pucanjem tendinoznih hordi odnosno malih žilica koje kontrolišu kretanje listića tokom zatvranja zaliska. Kod prolapsa, mitralni zalistak se ne zatvara normalno što omogućava vraćanje krvi u pretkomoru tokom kontrakcije srčanog mišića – odnosno do mitralne insuficijencije. Ovakvo zaostajanje krvi u srcu vremenom opterećuje srčani mišić koji se proširuje i gubi na snazi. Proširenje pretkomore kod prolapsa mitralnog zaliska vremenom dovodi do pojave apsolutne aritmije.

Postoje izolovani prolapsi prednjeg ili zadnjeg mitralnog listića kao i udruženi prolapsi oba listića. U osnovi prolapsa leži degenerativna bolest vezivnog tkiva zaliska, odnosno gubitak kolagenih ili elastičnih vlakana.

A
Anastomoza – Hirurški spoj dva krvna suda u kardiovaskularnoj hirurgiji. U digestivnoj znači spajanje dva dela creva npr
Aneurizma – Patološko proširenje krvnog suda koje može dovesti do njegovog pucanja
Ateroskleroza – Proces taloženja masnih naslaga i degeneracije zida krvnog suda koje dovodi do njegovog suženja
Arest – Zastoj
Aritmija – Poremećaj srčanog ritma
Apsoultna aritmija – Poremećaj srčanog ritma kod koga se pretkomora ne kontrahuje već treperi tako da je srčani ritam upotpuno nepravilan
Angina pectoris – Bol u grudima nastao usled suženja krvnih sudova na srcu. Stabilna A. pectoris – bolovi se javljaju pri naporu; Nestabilna A. pectoris – bolovi se javljaju i u miru

B
Bypass – Premošćenje, zaobilaženje. Označava premošćenje sušenja na krvnom sudu

D
Dilatacija – Proširenje
Disekcija – Raslojavanje zida krvnog suda
Dispneja – Subjektivni osećaj nedostatka disanja; Otečano disanje

G
Graft – Doslovce kalem (voćarski). U medicine se koristi kao izraz za transplante, odnosno u kardiovakularnoj hirurgiji za bypass-ove

F
Fibrilacija – Treperenje srčanih šupljina. Kod pretkomora dovodi do apsolutne aritmije, a ukoliko fibrilira komora nema srčanih kontrakcija i nastupa smrt

H
Hipoksija – Smanjena koncentracija kiseonika u cirkulaciji

E
Embolija – Začepljenje krvnog suda trombom ili nekim stranim materijalom koji je do mesta začepljenja došao sa drugog mesta iz cirkulacije

I
Infarkt – Smrt tkiva
Ishemija – Nedostatak kiseonika u tkivima
Insuficijencija – Popuštanje (srca npr.) ili zaliska (regurgitacija)

K
Klinička smrt – Prestanak rada srca. Moguće reverzibilno stanje ukoliko se pristupi reanimaciji
Koma – Stanje bez svesti koje traje duže od šest sati, kod koga bolesnika ne možemo probuditi, niti reaguje na bolne, svetlosne i zvučne nadražaje, niti pokazuje voljne pokrete

N
NYHA klasa – Klasifikacija tolerancije fizičkog napora (New York Heart Association class). NYHA I – smanjena tolerancija većeg fizičkog napora; NYHA II – smanjena tolerancija umerenog fizičkog napora; NYHA III – smanjena tolerancija fizičkog napora čak i kod uobičajenih i umerenih svakodnevnih aktivnosti. Otežano disanje već nakon pešačenja od 20 do 100 metara svakodnevnih aktivnosti; NYHA IV – simptomi i otežano disanje čak i u miru

M
Moždana smrt – Smrt ćelija mozga. Ireverziblno stanje

P
Pareza – Smanjena pokretljivost ekstremiteta nastalo oštećenjem nervnog sistema
Plegija – Nemogućnost pokretanja ekstremiteta nastalo oštećenjem nervnog sistema; Izostanak mehaničke aktivnosti organa
Plućna embolija – Ozbiljno kliničko stanje u kome plućna arterija ili njene grane bivaju začepljene trombom. Tromb uglavnom dolazi iz dubokih vena nogu
Prolaps – Najčešće se odnosi na mitralni zalistak u kardiohirurgiji. Označava povećanu pokretljivost mitralnih listića koja dovodi do popuštanja mitralnog zaliska i mitralne regurgitacije

R
Ruptura – Pucanje, prskanje
Regurgitacija – Vraćanje krvi unazad; Insuficijencija zaliska u kardiohirurgiji

S
Sinkopa – Gubitak svesti nastao gubitkom krvnog pritiska
Smrt -Konačni prestanak rada funkcije mozga i ostalih vitalnih organa
Stenoza – suženje

T
Tromb – Krvni ugrušak
Tromboza – a. Stvaranje tromba; b. Začepljenje krvnog suda obrazovanjem tromba u njemu.
Tubularni graft – Cevasti graft

Š
Šok – Stanje u kome kardiovaskularni sistem ne može da obezbedi dovoljan krvni pritisak za normalno funkcionisanje tkiva i organa
Šok soba – Intenzivna nega. Bolnička jedinica u kojoj se oporavljaju i leče bolesnici nakon hirurških intervencija, trauma i sl, a koje su dovele ili mogu potencijalno ugroziti funkcionisanje kardiovaskularnog sistema

Sternotomija je minimalno invazivni kardiohirurški pristup srcu kod koga se iseče samo polovina dužine grudne kosti u obliku slova J. Ovaj pristup se koristi za izolovanu hirurgiju mitralnog i aortnog zaliska. Daje odličan estetski efekat, a ograničenja primene su manja nego kod endoskopske hirurgije srca.
Bolesnik obično provede jedan do dva dana u intenzivnoj nezi nakon operacije na srcu. Kod težih srčanih bolesnika ili ukoliko dođe do komplikacije boravak u intenzivnoj nezi će biti produžen. Bolesnik će napustiti intenzivnu negu kada bude dovoljno stabilan da može biti bezbedno preveden na odeljenje.
Operacije na otvorenom srcu spadaju među najsloženije hirurške intervencije. Trajanje ovih procedura je različito i zavisi od brzine pripreme bolesnika, složenosti procedure, težine bolesnika, ali i od mnogih drugih organizacionih i tehničkih uslova koji nemaju veze sa samom operacijom. Zbog svega pomenutog rodbina ne bi trebalo da se brine ukoliko bolesnik ostane duže u operacionoj sali. Orijentacije radi, boravak u operacionom bloku za zamenu zaliska ili bypass-a traje oko 4 do 5 sati.
Mitralna stenoza: Slabo se toleriše u trudnoći. Porast cirkulišućeg volumena i frekvence srca opterećuje plućnu cirkulaciju što može dovesti do dispneje i plućnog edema. Bolesnice sa umerenom i teškom mitralnom stenozom (MVA < 1,5 cm2) su od najvećeg rizika za pojavu pomenutih simptoma. Blaga mitralna stenoza (MVA>1,5cm2) se dobro toleriše tokom trudnoće.

Mitralna regurgitacija: Generalno se dobro toleriše tokom trudnoće. Međutim, pojava atrijalne fibrilacije ili hipertenzije tokom trudnoće može pogoršati simptomatologiju. Bolesnice sa simptomatskom MR su sklonije razvitku simptoma tokom trudnoće.

Aortna stenoza: Blaga do umerena aortna stenoza se dobro toleriše tokom trudnoće. Međutim, teška aortna stenoza (AVA < 1.0 cm2 i mean PG> 50 mmHg) nosi značajan rizik tokom trudnoće za nastanak značajnog hemodinamskog pogoršanja, popuštanja srca i prevremenog porođaja.

Aortna regurgitacija: Generalno se dobro toleriše tokom trudnoće.

Veštački srčani zalisci: Primena antikoagulantih lekova tokom trudnoće je vezana za povećani maternalni mortalitet i morbiditet, kao i za oštećenje i gubitak ploda. Iz ovih razloga srčani zalistak kod mlađih žena koje još nisu rađale, kada je god to moguće treba rekonstruisati. Time se izbegava primena antikoagulantne terapije, a problem je trajno rešen. Ugradnja biološke proteze ili homografta je takođe terapijska opcija koja ne zahteva primenu antikoagulantne terapije, ali žena mora biti upoznata o smanjenoj funkcionalnoj trajnosti bioproteze i reoperaciji koja sledi nakon 10 do 15 godina u zavisnosti od tipa zaliska.
Trudnoće je stanje kod koga je verovatnoća tromboze povećana za 10 do 15 % pa je u tom svetlu i primena antikoagulantne terapije krajnje teška, rizična po plod i majku. Iz ovog razloga se trudnoća ne preporučuje kod žena sa ugrađenim mehaničkim zaliskom. Ukoliko se ipak odluči, žena mora unapred biti precizno upoznata sa rizicima, i ne sme ostati u drugom stanju dok je na antikoagulantnoj terapiji obzorom da se efekti varfarina i njegovih derivata na plod ispoljavaju tokom prvog trimestra trudnoće. Zbog laika koji će možda posetiti ovo stranu namenjenu lekarima napominjem, da se pre bilo kakve odluke vezane za problematiku trudnoće, srčanih zalistaka i antikoagulantne terapije obrate svom ginekologu.

Urođene srčane mane kod odraslih osoba su urođeni defekti srčane anatomije koji nisu ometali normalan razvoj organizma do odraslog doba, tako da ranije ili nisu bili otkriveni ili još uvek nije bilo potrebe za njihovim lečenjem.

Najčešće urođene mane koje srećemo kod odraslih su:

Atrijalni septalni defekt (ASD) – tip secundum. To je postojanje otvora između leve i desne pretkomore. U većini slučajeva ovaj defekt ne daje simptomatologiju i otkriva se slučajno, kliničkim pregledom. Ukoliko je defekt veliki može opteretiti plućnu cirkulaciju. Lečenje podrazumeva hirurško zatvaranje defekta, ili se u sali za kateterizaciju preko krvnih sudova na mesto defekta postavi neka vrsta “kišobrana ” koji zatvori defekt tako da danas operacija nije terapija prvog izbora u većini slučajeva.

Atrijalni septalni defekt (ASD) sa defektom mitralnog zalistka – tip primum. Kod ove vrste defekta komunikacija između leve i desne pretkomore je postavljena niže ka zaliscima. Najčešće je praćena urođenim zacepom prednjeg listića mitralnog zalistka i pratećom mitralnom insuficijencijom. Ova vrsta urođene mane zahteva isključivo hirurški tretman koji podrazumeva zatvaranje defekta i rekonstrukciju mitralnog zaliska.

Ventrikularni septalni defekt – VSD. To je postojanje otvora između leve i desne komore. Povećan protok kroz desno srce usled prelivanja krvi sa leve strane opterećuje plućnu cirkulaciju. Zahteva hirurški tretman u većini slučajeva.

Ductus arteriosus persistens (PDA). To je urođena mana kod koje postoji komunikacija odnosno, zaostali krvni sud iz fetalnog doba koji povezuje aortu sa plućnom cirkulacijom. Povećan pritisak iz aorte preko ovog krvnog suda opterećuje plućnu cirkulaciju tako da defekt treba operisati pre nastanka plućne hipertenzija.

Ebsteinova anomalija. To je urođena mana trikuspidnog zaliska koji razdvaja desnu pretkomoru od desne komore. Mana se sastoji od pomeranja septalnog listića trikuspidnog zalistka duboko ka komori tako da je desni deo srca veoma mali. Jedan od listića trikuspidnog zaliska je pripojen za zid desne komore i veoma je nepokretan tako da postoji trikuspidna insuficijencija. Ova urođena mana se može uspešno hirurški rekonstruisati bez zamene zaliska.

Koarktacija aorte. To je urođeno suženje dela grudne aorte neposredno iza luka aorte. Ukoliko je izraženo, suženje treba operisati.

Ovo su samo najčešće mane kod odraslih koje se mogu uspešno lečiti hirurškim ili interventnim putem. Potrebno je znati da prisustvo većine urođenih mana kod odraslih zahteva antibiotsku prevenciju bakterijskog endokarditisa (odlazak kod zubara i sl.). Za urođene mane kod dece treba kontaktirati isključivo pedijatrijskog kardiohirurga.