Битку са корона вирусом изгубио је велики човек и учитељ медицине, кардиолог проф. др Милорад Мишко Борзановић. Био је скромни великан који је за собом оставио велико дело, био је велики учитељ генерацијама студената и младих лекара почетника, који се свему што је радио предавао целим својим бићем. Живот пацијената, за Мишка Борзановића, био је светиња, па се они данас у великом болу опраштају од њега и не штедећи речи, исказују своја осећања према овом великом човеку и стручњаку. Заједнички именитељ тих порука је искрено осећање његових пацијената да су због његовог одласка они, поред Мишкове породице, највећи губитници, јер, ретко се срећу људи који плене толиком добротом и преданошћу да им се у потпуности може предати живот у руке и поверити брига о здрављу. На понос своје породице и струке, осведочио је сваки корак своје блиставе каријере, поплочан високоморалним и људским вредностима. На људске муке никад није огуглао, а стручну помоћ пружао је свима са подједнаком пажњом. Говорио је да нам је дужност да останемо људи, док год нас је у овоземаљском животу, јер тако су га учили његова мајка Ната и отац Душан. Тај аманет је следио до последњег даха, испуњавајући своју људску и лекарску дужност, борећи се, као изузетан кардиолог, за сваки откуцај срца, па и за онај последњи, СВОЈ. Водио је битке за многе животе и углавном их добијао. Ову последњу за властити, и поред огромних напора лекара – изгубио је. Остаће то велика рана на души његове породице, колега, пријатеља, пацијената, и свих оних који су га познавали као човека који је на лекарски позив гледао као на личну мисију. Жале за њим бројни расељени Срби из његовог Призрена, који су били посебно поносни што је свесно задржао дикцију и често користио архаизме њиховог краја. Недостајаће својим бројним другарима које је волео да окупља и са којима је уживао подсећајући се песама и музике свог детињаства и младости.

Остаће велика празнина на његовом Институту ,, Дедиње“ , којем се прикључио још 1996. године, долазећи из Клиничког центра Приштина. Рођен је 13. маја 1960. године у Призрену, где је завршио основну и средњу школу, а медицински факултет, специјалистичке и докторске студије на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Више од деценију и по, био је начелник Одељења преоперативне припреме на Клиници за кардиологију Института ,,Дедиње“, професор интерне медицине на медицинским факултетима у Београду и Косовској Митровици. Уважени професор Борзановић је аутор и коаутор више књига и уџбеника из области кардиологије, а у познатим светским медицинским часописима, објавио је више од 200 стручних радова.

Одлазак овог великог човека тешко је пао и његовим студентима којима се несебично давао учећи их, не само струци, него и људскости, увек са блаженим изразом лица и осмехом који улива веру и наду. Овај титан их је учио да буду титани, борци који дају себе до последњег атома снаге, а све то ненаметљиво и са очинском топлином, због чега су га његови студенти бескрајно волели и поштовали. Личним примером им је показао како одлазе највећи, директно са свог радног места у вечност.

Наш велики Мишко Борзановић је говорио да ,,нема велике среће, да је велика срећа само збир малих срећа, а на малим срећама треба стално радити“, а својом припадношћу Институту је пружио велику, велику срећу и част.