,,Дедиње” никад не заборавља своје пацијенте, поготово не оне који су давних 90-их у овој установи добили нове животе. И сада, у овој пандемији, у Институт су позвани сви трансплантирани пацијенти како би се, вакцинацијом, што пре заштитили од корона вируса. Тако је на вакцинацију из Струге дошла Соња Столеска, из Брчког Милан Лујић, из Ниша Љиљана Младеновић, те наш суграђанин Никола Вучићевић. Они су почетком априла добили прву дозу Фајзера, а крајем истог месеца су успешно ревакцинисани на ,,Дедињу“, а Љиљана Младеновић у Нишу.

Први хируршки захвати трансплантације срца и јетре у тадашњој Савезној Републици Југославији (СРЈ), почетком давне 1995. године, урађени у Институту ,,Дедиње“, пружили су шансу многим пацијентима којима је трансплантација била једина шанса за преживљавање. Пресађивањем органа, њихов живот је продужен годинама, а код неких и деценијама.

Најчешће је бивало да се од једног донора добију срце и плућа, што је омогућавало трансплантацију органа код двоје пацијената. Трансплантациони програм се несметано одвијао до 2001. године, након чега је из неких организационих разлога заустављен.

-Наш Никола Вучићевић који је првотрансплантирани, са новом јетром, врло квалитетно живи већ 27 година, Љиљана Младеновић 26 година, Соња Столеска је недавно прославила две деценије новог живота, а Милан Лујић са поклоњеним срцем живи 22 године. Они се у Институту контролишу бар два пута годишње, с тим што смо због пандемије, прошлогодишњу контролу заобишли, али смо били у редовном телефонском контакту и на располагању за сваку врсту помоћи, каже имунолог др Вера Маравић – Стојковић, која трансплантиране пацијенте прати од првог дана.

Докторка Маравић – Стојковић истиче да се ови пацијенти на ,,Дедињу” сваке године вакцинишу и против сезонског грипа, а након консултација и детаљних прегледа, одлучено је да трансплантирани приме и вакцину против вируса корона.

Милан Лујић, у чијим грудима већ више од две деценије куца ново срце, које, како каже, часно носи, не крије задовољство што је опет међу ,,својима”.

-Велику захвалност дугујем Институту за кардиоваскуларне болести ,,Дедиње” што су ми пре скоро четврт века уградили ново срце и омогућили ми нови квалитетнији живот. На ,,Дедиње” сам дошао дан пре вакцинације, јер су ми институтскии лекари предложили додатни контролни преглед. Увек сам задовољан третманом на ,,Дедињу”, ово је моја друга кућа, јер у свако доба дана и ноћи, од првог дана трансплантације, имам слободу да позовем др Мирка Ћолића, проф. Мићу Перића и др Веру Маравић у случају да ми је помоћ потребна. Мени су врата ове установе увек широм отворена – каже Лујић.

– Ево ме поново на мом ,,Дедињу”. Дошла сам по другу дозу Фајзер вакцине. Ако се питате зашто баш на ,,Дедињу”, одговор је сасвим једноставан – овде сам пре двадесет година нашла свој спас, овде сам добила нову јетру са којом и до данас неометано живим. Овде сам увек срдачно дочекана, и свих ових двадесет година на Институт долазим са осећајем припадности – са осмехом на лицу и речима хвале, обраћа нам се Соња Столеска из Македоније.

У својој дедињској здравственој установи, другу дозу вакцине добио је и Никола Вучићевић.

-Што се тиче реакције на прву дозу вакцине, нисам имао никаве болове, па ни температуру. Све похвале за организацију вакцинације на ,,Дедињу”. Ова установа је увек ту за нас, запослени са великом пажњом брину о нашем здрављу, како одмах након трансплантације, тако и данас – рекао је Вучићевић.

-Уз одобрење нашег директора проф. др Милована Бојића, а поштујући правилник о вакцинацији страних држављана у нашој држави, онима који долазе из других држава, омогућена је вакцинација. Пре него су позвани у Београд, комуникацирала сам са лекарима из Института за срце у Хјустону, од којих су неки учествовали у првим трансплантацијама на ,,Дедињу” и добила потврдан одговор да трансплантирани пацијенти несметано могу добити вакцину против короне са препоруком да то буде Фајзерова. У Америци се такви пацијенти, поред Фајзерове, вакцинишу и Модерном, али ми ту вакцину у Србији још немамо. Пацијенти са пресађеним органима се редовно контролишу, па су им, почетком априла, пре вакцинисања, на ,,Дедињу” урађене лабораторијске анализе, ултразвук срца, ЕКГ, преглед кардиолога, имунолога и на крају, када се показало да су потпуно здрави, упућени су на вакцинацију. Чули смо се неколико пута након вакцинације, на коју нису имали никакву реакцију и одлично су се осећали. Трансплантирани пацијенати доживотно узимају имуносупресивну терапију, да не би дошло до одбацивања органа, али им је временом значајно смањена, па су ређе и инфекције и појава контраиндикација од јаких лекова, што је сасвим нормално након трансплантације, када су те дневне дозе терапије превисоке. Они доживотно морају водити рачуна о исхрани, зато што та терапија не трпи масну храну, јер маст умањује активне терапијске супстанце. Наши пацијенти знају да треба да буду одговорни према свом здрављу, а с обзиром да је прошло и више од 20 година од транспантације, њихово стање је, итекако, стабилно, каже др Вера Маравић – Стојковић и не крије задовољство што су трансплантирани, придржавајући се свих епидемиолошких препорука, успели да се сачувају од короне.