У организацији Института за кардиоваскуларне болести ,,Дедиње“ , у петак 17. новембра 2023. године, одржан је Први интернационални симпозијум на тему  постковид синдрома и синдрома хроничног умора.

Суорганизатори овог значајног скупа, који је акредитован од стране Здравственог савета Србије, били су Удружење пацијената са синдромом хроничног умора и кризама свести, Удружење за неурокардиологију Србије и Удружење центра за хипертензију, превенцију инфаркта и шлога – HISPA, под покровитељством Министарства здравља Србије и Европске мреже пацијената и експерата (ЕМЕА), уз подршку Светске здравствене организације.

Симпозијуму су присуствовали, не само представници српског, већ и словеначког и хрватског Удружења пацијената са синдромом хроничног умора. Др Тимон Зупанц из Словеније је, овом приликом, говорио о методолошким аспектима дијагностике и лечења синдрома хроничног умора, проф. др Миломир Милановић са Војномедицинске академије се осврнуо на инфектолошки аспект овог синдрома, док је начелник Центра за едукацију и превенцију кардиоваскуларних болести Института ,,Дедиње“, председник Организационог комитета Удружења центара за хипертензију, превенцију инфаркта и шлога – HISPA и Међународног удружења за васкуларно здравље и старење (ISVH) проф. др Небојша Тасић, одржао предавање које се тиче поремећаја регулације притиска код пацијената са постковид синдромом. Поред домаћина, отварању симпозијума присуствовала је државна секретарка Министарства здравља Републике Србије, инфектолог проф. др Весна Туркулов, затим  епидемиолог проф. др Бранислав Тиодоровић и инфектолог проф. др Драган Делић.

Директор Института ,,Дедиње“ проф. др Милован Бојић је у уводној речи, приликом отварања овог значајног скупа, нагласио да је срећан што постоји велико интересовање за ову изузетно важну тему, како научно-истраживачке заједнице, тако и самих пацијената.

–Недавно сам боравио у Милану, те сам током радне посете водећим европским клиникама, имао прилику да се упознам и много више чујем о разорним последицама COVID-a 19 по здравље и животе људи у Италији. Ми овим одржавањем скупа желимо да објаснимо и нама лекарима, а и пацијентима, које су последице овог вируса, а не мањка нам  ни храбрости, ни стручности, а ни визије да се са њима суочимо и дамо одговоре и смернице како и на који начин ићи даље – поручио је присутнима проф. Бојић.

Инфектолог проф. др Весна Туркулов се осврнула на веома добру спремност српског здравственог система пред изазовом који је пред њега поставила пандемија корона вируса.

– Након сагледавања свих података до којих смо дошли, ми смо се веома добро снашли, боље и од много развијенијих земаља од нас. На време смо почели са озбиљним припремама. Наравно, у почетку то није било нимало једноставно, али смо системски јако добро одговорили. Мултидисциплинарно и мултисекторски се много радило, а у зависности од броја оболелих и тренутне епидемиолошке ситуације, мењала се и стратегија током тог времена. Многе институције су улазиле и излазиле из ковид система, па је све то захтевало велике трошкове на нивоу државе. Поред плућа, кардиоваскуларни систем је највише погођен овим вирусом, па ћемо консеквенце и нова решења лечења ове мултидисциплинарне инфекције, сагледавати дуги низ година – казала је проф. др Туркулов, пожелевши учесницима симпозијума успешан рад.

Пандемија COVID-19 изазвала је озбиљан утицај на глобално друштво, а пре свега на психо-физичко здравље људи. Иако су већ добро познати разорни акутни ефекти корона вируса, недавно се интересовање светских истраживачких тимова окренуло ка хроничним последицама ове болести, где је доказано да 87 одсто пацијената који су имали корону, настављају да имају најмање један симптом два месеца након почетка болести, док њих 30 одсто показује симптоме чак шест месеци након инфекције.

Председник Удружења за неурокардиологију Србије и шеф Неурокардиолошке лабораторије Института ,,Дедиње“ проф. др Бранислав Миловановић је своје учешће на овом симпозијуму узео предавањем на тему да ли су постковид синдром и синдром хроничног умора иста болест.

-Као што смо раније имали епидемију корона вируса, сада имамо епидемију постковид синдрома, који прати и огроман број пацијената у Србији, Европи и целом свету. Важно је напоменути да тачним подацима о броју оболелих за одређене земље располаже европска мрежа пацијената и лекара из 17 држава Европске Уније – EMEA. Од прошле године у Србији је то Удружење пацијената са синдромом хроничног умора и кризама свести, као једино те врсте међу земљама ван Европске Уније-поручио је проф. Миловановић, додајући  да је ово била идеална прилика да се лекари опште праксе, кардиолози, неуролози, инфектолози итд. едукују за ову проблематику, јер је, тренутно, веома мали број оних који могу лечити и препознати пацијенте са дијагнозом хроничног умора.

-Мијалгични енцефаломијелитис, односно синдром хроничног умора, је веома сложена и онеспособљавајућа мултисистемска хронична болест која погађа милионе људи широм света, али је још увек у великој мери непознат, како широј јавности, тако и великом броју медицинских стручњака. Болест је, због неадекватних и застарелих смерница за дијагностику и лечење, у почетку, некада била дефинисана само као упорни и исцрпљујући замор непознатог порекла, док се дијагноза заснивала на искључивању других могућих узрока умора, често занемарујући значај других симптома. Једина дијагностичка метода која може да укаже на органске промене код синдрома хроничног умора, где можемо да докажемо његово постојање је, управо, неурокардиолошко тестирање, односно тестирање функције аутономног нервног система.  Тим Лабораторије за испитивање аутономног нервног система,  основан на Институту ,,Дедиње“, веома је успешан у томе. Ми смо успели да издвојимо три групе пацијената са поствирусним синдромом, који је подтип постковид синдрома. У првој групи су пацијенти са симптомима који трају дуже од шест месеци, али без развијених критеријума хроничног умора. У другу групу спадају они пацијенти који су развили компликације  – инфаркт, мождани удар, тромбозу итд, док трећој групи припадају они код којих се већ развио синдром хроничног умора, а таквих је десет до тридесет одсто – објаснио проф. Миловановић и истакао да постоје четири степена болести.

-Кад је пацијент у првом, оном упозоравајућем степену болести, он нема енергије за свакодневне активности. У другом степену болести, пацијенти напуштају школу и посао, већ у трећем немају снаге ни за излазак из куће, док се четврта група везује за постељу – навео је проф. Миловановић.

Према речима кардиолога проф. др Небојше Тасића, постковид синдром и синдром хроничног умора се међусобно преплићу, те је јако важно открити да ли тај хринични умор има везе са неким другим поремећајем у организму.

 – Ми у Центру за превенцију, овде у ,,Дедињу“, имамо фантастичан програм лечења постковида кроз редукцију фактора ризика, по чему смо посебни, не само у региону, него и у Европи. Иако смо мислили да смо изашли из ковид пандемије- не, нисмо још, јер сада имамо два појма који се зову постковид и лонгковид. Огроман број наших болесника има велики број поремећаја попут аритмија, повишеног крвног притиска, ослабљеног срчаног мишића, па чак и инфаркта миокарда и шлога и зато смо се окупили да заједно продискутујемо како да на најбољи начин помогнемо нашим болесницима, који се упорно жале на прободе у грудима, честе аритмије и повишени крвни притисак, несаницу и депресију. Спектар старости је, нажалост, комплетан -од млађег, па до најстаријег доба- рекао је проф. Тасић.

Ина Игњатовић, председница Удружења оболелих од синдрома хроничног умора и кризе свести, поздравила је присутне и у име оболелих се захвалила на препознавању озбиљности њиховог, нимало, наивног проблема.

– Срећна сам што данас стојим овде испред вас, у овој врхунској установи, и имам ту част и могућност да се у име свих оболелих свима вама обратим. Са поносом кажем да наше Удружење постоји већ пет година, остваривши регионалну сарадњу са сродним Удружењима из Словеније и Хрватске. Постали смо и члан Европског савеза пацијената, који окупља Удружења из, готово, читаве Европе. Наша болест, која је први пут регистрована 1969. године, постала је видљивија појавом Ковида, па ми немојте замерити што ћу се нашалити – ако је неком ковид донео добро, онда су то оболели од синдрома хроничног умора. Овај синдром називају болешћу са хиљаду лица, јер личи на друга обољења и стања, због чега оболели често годинама лутају од лекара до лекара, док не добију коначну дијагнозу- казала је Игњатовић, указујући на значај препознавања овог проблема који имају оболели од Синдрома хроничног умора од стране здравствених радника, као и на питање њиховог права на боловање.

Стручњаци су се овом приликом сложили да су окупљање и размена знања помогли да се дође до јасног става да је проблем препознат. Према њиховим речима, важно је да се сада зна како да се болест на време дијагностикује, али и да је веома битно да се и кроз разговоре са иностраним стручњацима дође до најбољих решења и препорука којима ће се пацијенти квалитетније лечити, а ту не спадају само лекови, већ и нефармаколошка терапија.