Срце се храни лијевом и десном коронарном артеријом и њиховим гранама. Атеросклероза доводи до сужавања лумена крвних судова срца и ограничава проток крви до срчаног мишића што даје симптоме болести. Када се исцрпе друге могућности, једна од могућности лечења коронарне болести срца је хируршка реваскуларизација миокарда или премосница коронарне артерије. Пресађивање коронарне артерије је операција која треба да обезбеди пацијентово нормално функционисање у свакодневном животу: ублажавање болова у пределу грла, спречавање срчаног удара, а код људи који су већ претрпели срчани удар, спречавање даљег погоршања функције миокарда. Због преваленције коронарне болести срца, то је најчешће изведена хируршка интервенција у свету.
Ова операција премошћује сужавање коронарних крвних судова – крвних судова који хране срце. За ово премошћивање користе се артерије или вене узете са другог места у нашем телу где њихово присуство није неопходно. Користе се за довођење крви изнад тачке сужења до места испод сужења. Тако је срце примило довољну количину крви, а самим тим и кисеоник потребан за нормалан рад.
Крвни судови који се користе за премосницу називају се трансплантати. Постоје две основне врсте трансплантата: венски и артеријски.
Венски трансплантати се обично узимају са доњих екстремитета. Постоје различите технике за припрему венских трансплантата (класична – отварањем коже и поткожног ткива дуж целе дужине трансплантата, ендоскопско узимање вена – без реза и / или технике „без додира“).
Артеријски трансплантати имају значајно место у срчаној реваскуларизацији. Млечна артерија је најбољи трансплантат за реваскуларизацију и зато се користи код скоро свих пацијената. Реваскуларизује најважнији крвни суд срца. Радијална артерија, која се узима са подлактице шаке, такође представља значајан графт, посебно када желимо реваскуларизацију користећи само артеријске трансплантате.
Операција се углавном изводи на заустављеном срцу. Међутим, у неким случајевима могуће је урадити премосницу на срцу које ради. Хируршки захвати на тзв. палпитације се изводе код пацијената којима је потребно мање премошћивања, или код ризичнијих пацијената, ако је могуће.